Звезда

Стр. 126

Број 16

По том отпотеше овај разговор: „ Ј есто видели духа ? запита неко. — Јест, видех га. —Летео је по ваздуху. -■ - Са брезовом метлом, место репа. — И две карлице, место крила. — Куда је одлетео ? — На југ. — Не, видео с-ам где по земљи летуца. — Он се показује у разним облицима. — Носио је неку црну врећу испод пазуха. — Разуме се пуну крављих и овчих ушију и коњске длаке. — И осичјих гнезда. — И човечјих костију. И живе у једној стакленој боци. — И са преломљеном гробарском лопатом у руци, место тојаге. — Ху, ала је то језовита опрема ! ■ И то је потребно. Дух ноћас има још далеко да путује. — До Лапланда. — А у јутру да буде у цркви. — И да седи уз предикаоницу. — А јао, ја се бојим ! — Од чега се бојиш ? — Од духа. — А што се страшиш од њега ? Он је већ одлетео даље. 0 не ја сам видео — — Но, шта си видео ? — Видео сам да је овде ушао. — Овде, у кошару ? — Да. — Јеси добро видео ? — Сасвим добро. Баш пре но што наиђосмо, видех духа где улази у кошару са једном врећом испод левог пазуха. — Тим бо.ље. Даде нам се једном прилика да погледамо и духа у очи. — Да затворимо баџу, да дух не излети на тг.у. — Да запалимо светило и потражимо духа". За време последњег дела овога разговора чу се у крајљем куту кошаре неки шум. Момчадија укреса палидрвце, запали светиљку, коју беху собом понели, и отпочеше тражити по кошари, светлећи пред собом. Викло се беше шћућурио у један угао, са леђима окренутим зиду. Кад га угледаше, један од њих узвикну: „Ха ту је ! — Изгледа као Викло. — Не видим ничег другог до неке рогуље. — Није то Викло, и ако ти изгледа да је он. Духови могу изгледати онако, како им се свиди. Па, гле, има и крила. — И рог с катраном испод леве мишке. — 0 не, то је само прљава врећа. — Како ти тај још уме човеку заварати очи"! Док они тако говораху, осветљујући га светлилом, не усуди се Викло ни прстом мрднути. „Шта сад да радимо с духом ?" запитаће опет неко из чете. „Како он мени изгледа као рогуље, то држим да би му ваљало пребити један крак ; сутра ћемо видети ко дође шантајући у цркву, тај ће бити дух. — Чуо сам да се духу не може одузети живот. Ајд сад да покушамо да ли је то истина ! — Да, да покушамо !" кликнуше сви, као из једнога грла. „Ах, добри пријатељи, немојте ми чинити зла. Ја сам само Викло !" јадиковао је, у својој невољи Викло, шћућурен у свом куту. „Почујте само духа ! Па тај уме и да говори ! Сад не видим витпе виле, него само Викла. — И ја. Не дајте се заслепити. Дух вам је очи очарао и узео Виклово обличје. — Да покушамо !" рече један од њих и извуче га из његова склоништа. Јопт раније се беху снабдели тојагама. Пошто су га извукли из буџака, одмах га положе на трбух и отггочеше својски деветати. Вештац је стењао и врпољио се под ударцима. „Дух хоће да умакне !" повикаше други и наставиттге макљати. „За име Божје, немојте ме убити ! Умрећу као и остали д>уди !" узвикну Викло, који мишљаше, да му је куцнуо последњи час и да момчадија покушава да му живот одузме, како би видели да ли дух може . заиста умрети. Ама дух има багп Виклов глас ! рекогае они и престате ударати. У осталом, они су више дизали прапшну но јпто су тукли. —Да ли ће.то бити Викло ? -— Јесте ви доиста Викло ? Говорите истину. — Ја сам заиета Викло. То је права истина. — Како сте дошли на овај

ггут ? — Ја —.-.хтео сам муцао је Викло, али није могао наћи речи којом би се изразио. „Ти си Викло", рећи ће најзад неко од младића : „и то смо још у иочетку знали, јер смо само због тога били на нокту целе ноћи, јер смо хтели да те укебамо у твојим неделима. Сад си напт заробљеник. Дуго си људе вукао за нос, али сад је свему крај. Испричаћемо људима твоје мајсторије и изложити те свачијем подсмеху. За казну можеш нам учинити свако зло својом враџбином: можеш противу нас подићи духове и аветиње, -можеш пам послати иа врат змије и акрепе, можеш нашом стоком нахранити медведе, вукове и сву жгадију птто ти стоји на служби. Али ти нам нећеш муле умаћи из руку. Дајте амо уже !" (СвршиКе се) ПОЗОРИШНА ХРОНИКА Мајчин благослок. Нозоршпна пгра с пенан.ем у б чпнова. Написао Д'Енери и Лемоаи. Мислио сам већ вигае да Вам не говорим о овом нашем бедном Позоришту, после оне бруке са „Корњачом". На све моје опомене и примедбе Управа је одговорила најбезочнијим рекламама, само да би свет намамила у Позориште. Ја молим људе да посећују нагае Позоригате, али их у исто време молим да не слушају оне, који су плаћени да их варају, но да се распитају код кога паметнијег, кад већ морају да питају некога: да ли да иду у Позориште. Има већ подоста како ја памтим, али нисам иикад ништа слично ни чуо ни видео, да Управа једпог др жавног позоришта, окупи мамити публику као на вагаару, за сваки комад, што га она измисли давати. Ово мало новина што је још остало, не могу да се натрукују довољно одушевљених препорука, које по неписмености одају своје канцелариско порекло. Здељао се један исти „поклич" и за „Отаџбину" и за „Егмонта" и за „Грбоњу" и за „Избирачицу", па се тим истим стилом препоручила и — „Корњача". Надрндио се силан свет, по ложама све на бијено да кргшут' не може, и мал' те не у свакој ложи по једна девојка, кад тамо? Има тај свет шта и видети! Зашто га је Управа толико молила да дође? Не за малу ствар ваистину : она је толико света срикала, да би се сам уверио како је се Краљ. Срп. Народно Позориште претворило у прост —- КараЈјоз ! Е па, брате, и то вреди платити да се види! Морате ми бар признати да сам се ја уздржао рећи ма и једне речи о том скандалу. Ту осуду су изрекли и без мене сви листови почев од „Одјека", „Дн. Листа" и т. д. па све до оног честитог „Срп. Завета"! (Читаоци нека ми не замере што и ово име помињем у једном породичном листу, који је намењен да уђе у погатене домове).