Звезда

Бгој 16

3 В Е 3 Д А

Стр. 127

Право да нам речем, кад сам видео докле је Уцрава дотерала са укусом; нарочито, кад сам ириметио овај морал, који већ престаје бити хришИански, ја сам се решио да од ове установе дигнем руке --- до бољих времена, бар док не буде могућно ући у ту зграду са једном метлом Али Јанко не даде! Он вели, (а можда има н право) да ваља сљедити у корак овим људима, да треба пазити и бележити све етапе до које они буду згурали опу, још једипу уметничку установу у Краљевини Србији! И ја, шта ћу? слегох рамеиима и — пристадох на овај однратан посао! *х* Вио сам сретие руке одмах у почетку. Отишао сам да видим „Мајчин Благослов", или тако зваии „савојски бисер". То је један од оних лудих комада, који се још одржавају у Позоришту, да не би оно пзгубило своју угледну реиутацију луде куће. Али то у данашње време није никакав дефект бити луд, иапротив, од извесног сина то је постало врло пробитачно, то је чак постало врло лукративно, то се чак једино добро данас и плаћа. Ви сте Чули да је иекако око „Корњаче" Управитељу дато 1000 дин. годишње додатка, а да је овај, овакав какав је, драматург, добио класу. Ради одржања ове овако доброчине атмосфере приредила се и представа „Мајчин Влагослов". Иначе је сваком познато да се то „парче" већ одавно преживело, да је цео жанр пропао, и да најзад и сам писац, који је те ужасне комаде фабрицирао, сретно скончао. Д'енери је нестао, нема га више Проливајте очи, горких суза кише! 0 њим су изумрли и сви они маркизи, који су узимали сељанке за жене, и све оне алписке пастирке од којих су се градиле одједном оперске иевачице. Сад је ова последња улога допала нашој Управи, те од једног девојчета из Јагодине, хоће да створи за неколико месеци прву певачицу. Код нас су људи врло наивни па и у пркос јакој глупости, која донекле човека може да снабде извесном вештином, мисле, да је довољно расути по новинама рекламе, па намамити свет у Позориште, а кад је публика већ ту, онда најмити једно тридесетак „пљескача", и — онда је тријумф готов. Сваки ће изаћи из Позоришта са признањем у дну душе: „е, није вајде, баш се ова Управа збиљски стара ....итд... Не, такве капсле више не нпле. Ми ћемо овде разголитити целу маневру. И поред тога што је сам комад врло слаб, подела је учињена да не може горе бити. Нико не би рекао да је у каквом озбиљном позоришту био. Ва време представе, иза мојих ле^а, докле је галерија пљескала, ја сам чуо усклике индигнираних људи;

— „Ох, па ово је представа за децу"! Под изговором да спрема „мла^е снаге" Упрана је почела терати комендију са публнком. Замислите, молим вас, да се у тој кући Гавриловић, Љ. и И. Станојевић, Динуловић и други сматрају већ као „старе снаге"! Још ни један од њих није ни доспео до своје кулминацијоне тачке, још сви они чак нису ии у годинама кад човек постаје великим уметником, јер су сви испод 40 год. и већ њих потискују, већ хоће да их замене „млађим снагама", које су све сама деца и којима још треба најмање по 5—(з година да би се научили само како се „изгледа на позорници." Тако је било и са „Мајчиним Благословом." Сем Чича Илије и у неколико Л. Рајковића сви су играли да ие може горе а представа је текла скандалозно. То је се све удешавало зато, да би се створио кадар у коме би нова глумица г-ђица Бранковићева што боље пзгледала. Међутим, тиме се не може нико обманути. Г^ица Бранковићева је била рђава Шоншона. Гђица Бранковићева је врло лепо учииила што се одала глумачкој вештинп. Она је врло млада и врло пријатна, прп том је из добре куће што је веома велика особина — и школована је. Све су то најповољнији услови за сјајну будућност. ГБен је глас доста пријатан, ма да је кратког даха, али специјално о њеном гласу нећу овом приликом да говорим, јер сам приметио да је била врло узбуђена, а у таквом случају глас грдно губи и његова права вредност не да се оценити. Сем тога неки, у чије разумевање ја имам вере, тврдили су ми да је на проби много боље певала. Све је то лепо. Ми јој честитамо на тој одважности и желимо јој најбољу срећу; кад би што од нас зависило ми би и што више за њу учинили, од простог исказивања наших жеља. Али све то није досга па да се буде добра „Шоншона". Она може имати најбоља расположења и неоспорни таленат, диван глас и обећавати незнам шта — она ипак није била добра Шоншона. Говорили су ми да је и го много од ње, па као за први пут, она је се славно показала... Ништа то не помаже. Мене се, публике, не тиче да ли је она први или стоти пут на позорници, да ли је она „млађа" или ;; старија снага", да ли много „обећава" или не — то је све ствар Управина и оних који је примају, да би јој према томе услове одредили и да би знали какву пажњу да јој поклоне. Ја, публика, хоћу, тражим, за своје скупе паре, да она добро игра кад изађе преда ме да игра. То је све. Никаквих об јасњења ја не трпим. Чим она ступп као Шодшона, ја тражим да она буде Шоншона, а не да говори јагодинским акцентом, и да прави неспретне покрете, који чак мене женирају. Нека с њом раде шта знају, нек она учи овде или ма где, нека иде у путујуће друштво или нек остане код нас то је ствар њена и Управина; што ми, публика, захтевамо то је да опа добро игра оно што изађе да игра. То је једини правилни