Звезда

В ро.т 17

3 В Е 3 Д А

Стр. 133

ВЕШТАЦ — Ниетари Пенвертина (свгшетак) Извукошс неко уже и везаше руке јаднога ветица; оетавише један крај подужи, како би могли водитп заробљеника. И тако се кретоше из кошаре напоље. „А врећа вешчева ?" запита нек.о из друштва. „Б)у морамо понети, по што по то !■" Потражише врећу, коју је Викло хтео сакрити у близини места, где се сбм био прикрио ; бешеје покрио са иешто сламе. Ишчепркаше врећу. „Дајте ми моју врећу !"' мољаше Викло. „Иије нам ваљ'да сврака мозак понила!" одговорипте његови мучитељи и ночеше празнити врећу. Испаде шарена збирка. Нађоше одсечене кравље уши, осушено комађе меса, животињске длаке, коњске гриве, осина гпезда и т. д., а и једне овче ножице. „]Г1га ћете са мном ?" упита Викло. „Водићемо те од куће до куће и показиваћемо те људима, У исто време свима ћемо причати, у какову смо тс послу укебали". „Не, то не смете чинити !" бунио се Викло. „А ко нам то може забранити ?" одговорише они. „А нећемо сметнути с ума да покажемо и садржај кесе. 1Готом ћемо видети, шта ћемо после с тобом". Погато је врећа опет напуљена њезином садржином, упрти је један из чете па леђа, и тако су корачали папред. Викла су водили за уже, и беху се упутили оближњој кући. Кад тамо приспегае, пробудише све укућане и испричаше им ноћну пустоловину. За све време, Викло је морао ту стојати као осућени злочинац и сносити свачју спрдњу, којом га је издашно обасипала кућна чељад. Пошто су га тако приказали трима домовима и свуда с њиме пролакрдијали, спустише се на лед некога језера, како би наставили свој пут ка четвртом дому. Ну сад Викло не хте ићи даље, и праћакну сс у снег. Са ужасом помиш.љао је на то, да ће скоро сванути, а оп није хтео за живу главу допустити да се с њиме и да.ље спрдају. И ако су га прутом опоменули, ипак не устаде, него мољаше покорно, да га пусте. „Немој мислити да ћеш тако олако изнети здраву кожу !" одговорише му, и како ништа друго не поможе, покушаше да га даље носе. Али он беше тежак и бацакапте се ногама толико, да су га опет морали пустити. Налажаху се у близини пробијеног гротла суседне куће. „Катсо се ваздан устручава, биће најбоље, да га бацимо у гротло", рећи ће коловођа. „То ће бити најбоље", одговори момчадија. „Вацимо га у воду". „Немојте ме убити !" јадиковаше Викло. „Не помаже ти молити : ти си у свету учинио толико зла, да за те такова тсазна није опора. Држите, пријани!" рећи ће коловођа и намигну на осталс. ГПчепаше га и — опа !... лсжао је већ у гротлу. Али га они држаху чврсто за врат и извукоше га опст на лед. Да ли ти се још лети ? уиитагае га. — Поштедите ми живот ! цвиљаше мађиоттичар. — Не знамо за милосрђе ! одговорише отти. — Да га још једном загњуримо. —- Та и отг сам изводи својс вештине триред. - Тако је ! Трипут у воду с њим. — И после трећег гњурања,

пустићемо га. — Куда ? — Под лед. — У помоћ ! викаше Викло. — Ако писнеш само пустићемо те одмах под лед. Тамо ћеш моћи применити своју вештииу летења. Зграбигае га опет, гњурпугае га два пут у гротло и потом га опет извукоше на лед. „Ноптто он неће да иде, нагнајмо га да лети", рећи ће опет нско од момчадије. „Ко ће донети какав дугачак прогатац ?" Неко се пожури и брзо се врати с прогацем. — „Сад ћемо уже одрешити и провући му прогатац кроз рукаве иреко леГ)а, те тако ће имати крила. А, чиии ,мп се, њему су крила веома потребна каД се крене за Лапланд, и кад се буде враћао отуда, јер почиње свитати, а у то се доба духови и аветиње нелагодно осећају". Што рекоше, то и учинише. Момци одрешише уже провукоше прогатац кроз рукаве преко леђа вешчевих, и потом чврсто везаше руке на зглавковима. „Бога ми, испаде од њега жесток дух", кликнуше они раздрагани. — „Изредан ђаво, само му не достају рогови. — Узмите ножице из чаробне вреће. — ПГта да се ради с њима ? — Да му насадимо рогове на главу. Како је то могућно ? — Протурићемо ножице кроз капу, и рогови су готови. — Врло добро ! То ће бити дивно". Скидоше Виклу капу с главе, нробушише две рупе, савише ножице према облику капе, протакоше оштрице кроз отворо — и рогови беху готови. „А шта да радимо са вешчевом врећом ? — Н>у да бацимо у гротло. — Да метемо унутра и који камен. Зар да му не дамо јести, да би могао отићи кући ? А шта да му дамо ? — Па, за бога, оно што већ има у својој рођено.ј путничкој торби. — Потом да га оставимо љему самом. — Али он ће видети ; доћи ће му ко у помоћ, а то би била штета, јер га онда иеће видети много њих. — Мораћемо му везати уста. — И запуптити их оним што је у Врећи". Узеше што шта из вреће, и напунише тиме Виклова уста; потом му гурнуше у уста чвор од мараме и везаше крајеве на потиљку. Затим напунигас врећу камењем и гурнугае је неком мотком дуборо под лед. Најзад пустигае у слободу Викла и довикнушс му подругљиво: „Иди сада куд ти срце хоће, во.љ ! ти пешке или крилима. Ето имаш и ноге и крила". Викло одгегуца што је бржс могао својем стану, јер му, после купања, бејагае хладно. „Збогом пош'о ! Поздрави на дому !" викнуше му. „И поздрави свакога, кога сретнеш иа ттуту. — И парохијане, ако раније не стигнеш својем статту. — Гле'те само, како јс наочит и леп ! — Да дивних крила, Бого мој. — Па рогови !" Тако лакрдијаху млади људи с Виклом, којије журио пешке. Да их оставимо и да поћемо за Виклом на његову жалосну путовању, да бисмо видели, како ће, сс опо окончати, како бисмо добили потпупу слику овога необичнога догађаја. Јадни вегатац изгледаше доиста необично. Укочена врата са дугим прогацем кроз рукаве провученим; капа преврнута, обе огатрице од пожица тптрче на челу као рогови ; у устима марама, чији крајеви беху далетсо ; образи надувени као бегаика: ■— тако изгледагае моћип вегатац, кад јс мокар као миш, журио својој кући. Срећом, време пе бејатпе особито хладно, јер би се иначс, нема сумље, укочио. Ну како беше већ јутро, то је било довољио хладпо да би се могао капут смрзнути. Бешс и то срећа по Витсла, што људи не беху јога поустајалтт тако да је дошао кући, неиримећен никим. Викло имаћагае на дому и једног иемог брата, којем иначе не беху свс даске у главп. Ну био је веома јак. Кад је Витсло стигао дому, ппјс могао другаче ућп нсго иоребаркс. Пематс тек тито бегае устао, бегас сс обукао и гледагае тсроз прозор. Кад је смотрио Викла да