Звезда

Отр. 134

3 В Е 3 Д А

Б гој 17

долази између суседних илотова, беше веома уплашен ј љеговим чудним изгледом и држаше, да је то сам ђаво и нико други. Одмах шчепа чабрљак и јурне кричући на двориште, па супрот необичном појављ.ељу. Викло нокуша да избегне блесава брата, али овај ј .јураше за њим као бесан. Беше чуцна, необична слика један скакаше напред, као зкдрал, бојећи се за свој живот, сличан крилату духу, којега крила као да беху изгубила своју снагу при појави сунца на уранку; други са чабрњаком спреман да удари, за н,им. За време ове песрећне игре мумлаху обојица из све снаге : једанзбог 1 тога што је био нем и пије могао говорити, други за то што је хтео да увери првог ко је он, и да живот спасе. Ко зна како би се ово свршило, да се срећом, не беху остала чељад на дому избудила са њихове рике и вреве, и да нису видела у чему је ствар, и пожурила се да ослободе несрећнога вешца из руку беснога блесавца. Вест о овом догађају рашири се већ сутра дан по ' целом селу и даде људима повода да се много нашале и носпрдају ; за кратко време био је познат у целом крају. Внкло није искусио отуда никаквих других последица, до што је нешто назебао, после хладнога купатила. ј Али се стиђаше својега несрећнога похода толико, да се много годииа није показивао људима, и његове мађичке вештине изгубише сваки углед. ! Поступак момчадије са бедним вешцем изгледа, до душе, претеран, али је, с друге стране, празновсрје, на- ; елеђено из доба незнаб.оштва, још дубоко ухватило корена у народу. Просвета имађаше за задаћу да ово веровање искорени, а то није могло ићи благим срествима. Ствар је захтевала грубе ударце. Кад су овим вешцима ски- | нули образину, празноверје је узело скромнији облик, тсоји би се могао искоренити нежнијим срествима од оних кбјима је Викло, као и многа његова браћа, морао направити познанств о. С Д. Мијалкоии!.

СРПС ^О НАРОДНО БсЛАГО

Скупљање слика из српског језика. Отварамо у „Звезди" ступце за један нов а нрло интересантан и користан посао. У колико су нама познати страни језици спазили смо да ни један није тако пун слика и лепих поређења, као српски. Што је најлепше то је да су ове слике и поређења самоникла у самом народу, да се он њима највише и најлепше служи и да их он у највећем броју и зна. Може се рећи да је то нарочита врста усмене књижевности у нашега народа, па пошто за ову грану 1оШоге-а до сад није било скупљача, то. смо се решили да у „Звезди" учинимо почетак. Зато се и обраћам свима људима, који неттосредно у додир са сељацима долазе, нарочито г. г. свештеницима и учитељима, да обрате пажњу на ову врсту изрека и да их брижљиво прибележе па по могућству и објасне, а ми ће мо то увек редом објављивати у „Звезди". Ово ће бити гш нашу књижевност веома драгоцено окно, јер ће српсви књижевни језик одатле ј моћи поцрпсти најлепше и најразноврснијс* своје преставе.

Но потребно је да најпре објаснимо шта се тражи и нгга треба прикупити. Сваки је опазио да сељак, или иначе простији и старији чо век чим почне говорити одмах се служи поређе њем да би објаснио оно што је хтео рећи. Апстрактан појам гледа увек ради лакшег схватања да престави каквом материјалном сликом у којој су учесници обично они елементи, животиње или лица, која га окружавају и која најчешће с њим у додир долазе. Кад наш сељак говори о неком који има велико око, он никад неће рећи: „има, брате, велике очи", него увек: „велике му оне очи, брате, ка' у вола", или „па оно његовооко, ка' у сокола и т. д." Само нама не требају тако проста поређења, него нам треба оно поре^ење у коме се износи цела слика, т. ј. бар да има два предмета, која су у тој слици изражени. Такве су изреке много ређе а и много више имају израза, много су пикантније. Нпр. журиш се к'о — „да ти је стала крава на ногу", ту имањихдвоје: човек и крава која му је стала на ногу и он се онако очепљен журно трза и баца у страну. То је израз највеће журбе код нашег народа. Свака домаћа животиња фигурира у безбројним таквим сликама, што служе за сравњење. Ја ћу овде изнети најпре све оне у којима се говори о псу, и у којима он служи да се престави неки појам. Зато и молим све који што слично дознаду, а што народ употребљава, да ми то с малим објашњењем пошљу. Ја сам их до сада скупио сто и осамдесет; међу њима има много које су и сувише слободне и пикантне те нису за штампу, али ја молим да ми се без разлике шаљу све, онако како се чују и говоре, па ћемо их ми овде одвајати, 0 нсу. 1. Уиао — к'о иас у вашар. Каже се кад човек западне у неко друштво где су му сви непознати, или у неку другу муку у којој не уме да се нађе, него се устумара и узмучи. 2. Кидну — к'о иас од тоиа. Каже се за оиог во утекне од чега главом без обзира. Треба уобразити пса, који ланда ио врућини, па се довуче до топова, ушуња се и легне испод топа у хладовину. Он ту мирно лежи, није ником на сметњи, а и не сања што се они људи око њега мувају. Тек кад топ рикне он ђипи и кидне видећи онда да је лоше место за одмор нашао. Луња се — к'о глуча кучка, ио селу. Каже се кад ко иде, а нема одређена циља, а нико му га ни дати не може, — јер је кучка глуиа па ие чује вабљење. Провукао се — к'о иас кроз воду , вели се за оног који се очешао о неки посао, или је игго учио па се ништа за њ није залепило, нити му се иознаје да је штогод радио. Натриао к'о иас на иртпиу. Каже се за онога којп кад види да је где лепо ура^ено или усирем-