Звезда

158 Стр.

3 В Е 3 Д А

Врој 20

реп стане (зашто-ли то?!), то он сматра као нарочито ведико малтретирање, и чак као неку увреду. Свака дрека код човека, дакле, треба да јс мотивисана једним оваквим сграшним узроком; а кад тога нема, не изазива саучешће, но оварве рефлексије и пореЈјења, што га јако унижавају, пошто му претпостављају известан реп, на који би се чак могло и стати, а који он у самој ствари јамачно и нема. I Хцп је вицева к'о иас ир : мало и сувише драстична слика, али још може доћи у ред оних, што се смеју изнети пред читаоце, кад се жели рећи за неког, који је савршено лишен духа, а међутим не престаје и не пресушује правитивипеве. Јер се зна да псу није дата могућност да на „овај" начин испољи своје презреше к чему, што чини јоит једну разлику више између њега и човека. Ова је изрека један од знакова реакције против интелектуалне болести српског дру штва, где је све кренуло да прави вицеве. Дакле, поштен човек, лепо, не може да живи од „впн,ева" што их његови суграђани нештедимице просипају око њега. Али ова опаска мора већ бити предмет нарочите расправе. Вуче се к'о иребијепо исето , вели се за човека који се са свим напусти и оклембеси, ма да то његово стање не изискује. Зна се како је псето јадно и дисграцијозно кадјепребијено, изатокад се њему не може рећи: да му то ружно стоји и да не чини, онда се бар од човека тражи да се то лико не напушта и подаје. Џоња ко' иас иред вратима. Повукао ко' кучка на вашару. Лгпви ко' иас на иоздеру. Еуие се ко' иси на мршу. Толико сам ја знао слика у којима пас „узима учешћа", и које служе за поређење (а које се могу штампати). Иначе има још много слика (као: „пусто масло и пси лочу" итд.) али које се не почињу са „као", те морају остати да у^у у са свим другу колекцију. Ко дозна за још какву сличну изреку овога рода, у којој се чини упоређење са псом, молим га да ми је пошље, а ја ћу је приказати. 8ресШог. 0Оч§>-

КЊИ ЖЕВНОСТ ТАМО АМО ПО ЛИСТОВИМА — У. п. Омладина.*) Нема оеога који је у овој &г НГе остао и мало човек а.да не мисли о будућности иарода свога, о његовој Омладини. И сваког таквог мора Омладина уређује Александров, излази месечно.

обрадовати глас да у ово иидивидуапистичво доба, доба, особито код нас, апатије, мртвила, хдадног рачуиа и субјективизма, они на којима-свет остаје дају од себе живота. Друго је пнтање, не мање важно, да ли је то живот на рачун старих, извештадих идеја, да ли се само оие нреживљују, или се ствараЈу нове, своје, како иште време. Не мислим тим последњим да се с ирезирањем руши све старо што је стечено с муком и напорима наших „најбољих", иего да се поима —• да изоставим овештале Фразе — у осиови дух времена и да се старо доводи у склад са свима новим приликама. То су ствари које занимају сваког мисаоног човека, који жељно шнчекује да сазиа како их тај нови свет схвата. Има доиста на жалост и таквих (каквих нема на овом белом свету?) који уживају у слепој сервилности.... Резервишући себи незадовољство — да кажемо старнм речима — рећи ћу коју више о том првом ириликом — сада га се доиекле лишавамо нишући о Омладини. Ви можете мислити, ја понављам, да нас весели, кад ђаци показују да хоће да мисле, да се не задовољавају само оном храном, доста јадном, што је школа пружа. Живот ограничен на шкоЛу до зла Бога је празаи, сух, без идеала. Ту се сиремају Филистарски духови којима је прва и једина брига дочепати се доброга места п живети „у греху отаца својих". Они нзиђу из шволе неспремни за живот, и онда пије чудо што онако бива. Ово је већ трећи лист с оваквим имепом, али пе с истим правцем и можда пе с истом судбином. Управо овај лист и нема детаљиог правца, или га бар ми пе знамо. А то је оно од чега ми Срби свагда патимо. Међутим, овде се могао дати баш детаљан правац, јор то иије од оних лисгова што зависе од расноложења доба. Најзад, по свему се чини да ће ово бити више, или тачније, једиио литераран лист. Уопште уређивати овакве листове врлоје тешко за оне, који су научили мислитн. Младићко одушевљење брзо прође, и ако нема каква озбиљнијег покретача.— лист охладни. И мн смо овде у иедоумици. У литератури се гимиазисти — није то излишаи педаитизам — морају вежбати под коптролом. Јер, молпм вас, да они ретко, врло ретко могу дати тачан свој суд, то је природно. У њих је мало књижевног искуства и умне зрелости — прве погодбе за такав суд. А ми неснособних имамо доста п међу старијима. Наиротив, компилације, као што је њима овде почето, врло су онасне за младиће. И ми с тога гледишта више волимо добре преводе и личне импресије. Јер се компилацијама они одвикну да мисле својом главом, самостално, да самн теку'^верења, те остају до века паиагаји, умии просјаци. А ми и таквих имамо доста. Другим речима, овакви листови, једино нод ђачким руководством, иремашају њнхну спрему — ако ће да одговарају и задовољавају какву иотребу. Ми не бисмо били ради да плаћамо и читамо ђачка веџбања ; за то су проФесори плаћени. Иначе овакав правац — бар како га пазиремо — ие би био иа покуду искусиијим радницима. 0,ио<1 Исек.... Да нас ие би ко ногрешно разумео, ми додајемо да желимо само.шири обим оваквом листу. Јер ие треба нама само рада на књнжевпој критици, — и ако је књижевност једна од најјачих потпора нама, малим народима, јер је и иеро оштро као и мач, — нити ми сви можемо бити књижевници. На њих млађе се више, много више иолаже Њих чекају и други задацп. Све гране народиог и друштвеног живота чекају озбиљне опоравке, поправке, нове предане снаге. А како ће се све то оправдати, ако се пз рана, свим силама, не буде сиремило за те позиве. — По том, треба имати иа уму и сву осталу опште корисну поуку преко потребиу за опште образовање. Да кажемо једном познатом Фразом, све од нечега, нешто од свега. Ми нх молнмо да ове наномене приме к срцу :сао што их ми од срца дајемо, јер ће тако показати да их није покретала таштина но и уверење и иотреба. Једно остаје без спора, ми се не варамо, а то ;е да је и оволико боље но наша летаргија, мртвило. А и го је утеха, и хвала им ва њој!