Звезда

Б рој 23 3 В Е

Том Бег запали своју лулу да не би опет заспао. Унаоколо владаше подпун мир Мееец се пењао све више и више, док на послетку у пуном сјају не обасЛа целу пољану. да се ви дело као на дану. Оба ловца сипаху барут у своје пушке. ,.Да барем имам код себе своје оруасје!" јадиковаше Гумих, који је страшљиво посматрао спремање ловаца. ,.,Ево узмите моје", рече му Карвајал. ,.Дон Ештеван ми рече, да ваше зрно није никад промашило свој циљ. Само вам напомињем да јагуара морате згодити између очију, те да му размрскате целу лубању. А награду ћемо поделити". ;,Молим вас задржите своју пушку, тако вам Бога", викаше Гумих престрављено, а да је имао и читаво туце пушака све бп их дао Мексиканцу. Дођосмо под један багрем, чије нас гране заклањаху. Ждребе скочи наједанпут и узалудно покушавагае да прекине улар. Опет се зачу урликање, које као да долазагае с неке висине. За тим опет наступи тишина, за које време запеше ловци орозе и приђоше ближе извору. Једно дрво у близини извора јако се повијало. На .једном се зачу страшан урлик, са дрвета паде некака сјајна маса на ждребе и одмах се чу како му кости почеше да иуцају. Одмах затим зачу се пуцањ из пушке Карвајалове. Страшан урлик и јагуар, који се беше забавио својом вечером, прући се на земљу колико је дуг. Канађанин, који је за све то време био поред Карвајала, није ни обраћао пажњу шта овај ради. Он је сву своју пажњу обратио на две ватрене тачке, које светљаху са једног оближњег кедра. То су биле очи другога јагуара, који поче ши бати својим репом по гранама тако, да са њих поче слетати густа маховина За сваким покретом светлих очију, кретао се и Канађанин са пушком на образу. На једном скочи јагуар у иравцу ловца. Са урликом животиње помеша се и грмљава пуцња. И други јагуар лежаше мртав на земљи. За све ово време стојаше Гумих иза. мене чврсто ме загрливши. Он је сав дрхтао и где год сам се ја макао он је за мном игаао. Сад на једном осетих да ме његове руке пустише и чух како се гране ломе. Брзо се окренем и видим тога, у очима доне Долоре, чудноватог јунака, како се као мајмун пењао у највише регионе дрвета. Тек кад му се свечаео заклесмо да јагуари не показују више никаквог знака живота, сиђе он доле. Од његове обуће, која беше исцепана јога од првог пузања, вигааху сад сами дроњцп. Остали део ноћи весело проведосмо поред ватре, коју смо сваки час подсгицали На целом свету не бегае сада срећнијег и охолијег човека од Гумиха. Он нам причаше да ово ретко уживање не би уступио ни за милион. Без страха је прилазио мртвим јагуарима и гладио их, а беше толико милостив да је оба ловца загрлио и пољу био. Ујутру одераше ловци оба јаугара, коже

3 Д А Ст1'. 183

пребацише преко леђа, па се онда у тријумфу кренусмо ка имању. Тамо Гумих није ником дао мира. ,,Две муве једним ударцем!" викао је он непрестано, а између тога је узвикивао „ура!" ,,ура! ', да су му све жиле набрекле! Дон Ештеван и његова ћерка такође беху ту. Први честиташе Гумиху гато је био тако храбар те се смео усудити да сам себе ували у такву опасност и изјави нам обојици своју радост гато нас види здраве, јер он бегае одговоран за нага живот за све време докле смо његови гости. Наједанпут дражесна Креолка узвикну од страха. „Света Богородице! 1 ' викну она, „ви сте рањени, сењор Гуми?" Тада покри руком своје лепе очи, јер сењор Гумих страшно изгледаше са оним дроњцима од његове обуће који ландараху тамо и амо. „Није му се ништа десило", умириваше Карвајан забринуту лепојку ,.Сенор Гумпх је због своје нестрпљивости подерао нанталоне и обућу. Он није могао да дочека јагуара, него је се попео на једно дрво да види зашто тако дуго не долази и . Гумих би још остао да својим јунаштвом бли ста, али одлазак беше за данас чврсто утврђен, а и ја га подсетих на „неодложне" послове у Тампику. Узесмо оироштај од нашег љубазног дома ћина и његове лепе ћерке. Гумих чистом савешћу прими чуђење доне Долоре и захвалност њеног оца. Једино што је дон Ештван заборавио беше то, гато му се није понудио за таста. Шабац. Мил. Д. Д. —■

ПОСЛБДИЦЕ ЛЕПОТЕ 1 Ј о1 <1е 8аш1 — Меггу о Француског Велизар Ј. Митровић (наставак) III Лепота и сујета. Од најнежнијег детињства. женска већ отпочиње опажати последице своје лепоте, и одмах у почетку свога живота, она већ себе сматра предметом обожавања, страсног симпатисања, које се непрестано увећава, остављају]1Н је све вигае и вигае у самопогатовању. Зар није додворена, вољена и размажена миловањима родитељским, ирекрасна ћерчица, чије прскрасно, анђеоско лице са плавичастим усницама има тако захвалне и обожавајуће осмејке за срећнога тату и маму? Ако има сестара мање леппх, онда ће она бити претпостављена, а код родитеља нема те рђаве мисли да издвоје, међу својом децом, један