Звезда

Б 1'о,Ј 24 3 В Е

Плавојке беху врло хладне, а црномањасте некако сувопарне; хладне беху без огња а ватрене не имађаху стнда, јер Творац није свакоме све дао А ја, као оно вечити јуда, прођох сву земљу да нађем жену, какву Бог никад није створио Ето зашто се ја кајем што сам многељубио, и завеса меланхолије скрива историју своје хиљадоструке љубави, и ја завидим ономе који је само једну жену љубио, па јој је помоћу своје Фантазије давао таква својства, каквајој Творац није могао дати... Оставих човека, кога је савладала меланхолија што је многе љубио, па се сетих светих речи Соломоновнх: — Ко може наћи оно што неностоји ? Ђ

СРПС^О НАРОДНО БЛАГО Б А С Н Е I Ко ме је лане био, није ми ни ове године мио. Спријатељи се некакав човјек са змијом која је чувала благо. Он би њој носио сваки дан по једап чанчић млијека, а она, пошто би млијеко погшла, испљунула би му у чанак по дукат. Тако је оп н>у хранио млијеком, а она њему давала дукате те је и он лијепо живио.. Један пут се тај човјек разболи, па дозове сина и каже му како *се је он спријатељио са змијом, и паучи га да он мјесто њега носи млијеко. Син му је за неколика јутра то радио а змија би му сваки пут, када би млијеко попила, испљунула у чанче дука1\ Он се полакуми на дукате, па намисли да змију убије и да све дукате одједном покупи. Што науми то покуша и учинити, теједно јутро, када стане змија млијеко пити, узме велику каменчину, да удари змију у главу. Змија то на вријеме спази, те се врцне, и он је погоди у реп, те јој мало од репа осијече. Рањава змија скочи на њ те га упецне и он остане на мјесту мртав. Нзегов отац чекао га је за дуго код куће, али када га не би диже се да га потражи. Када је дошао на оно мјесто нађе сина мртва, те се досјети да је у змију дирао и да га је она ујела. Он ту укопа сина, а сјутра дан опет понесе змији, по старом обичају, млијеко. ГГошто змија попије млијеко испљуне му дукат, па му рече: „Од сада ми вишс не доноси млијека, нити ћу ти ја давати дуката; јер када ја номислим на свој реп а ти на свога сина, ми неможемо бити једно другоме пријатељи." II Два миша. Вила двамиша у комшилуку. Један био у бакалници а други у берберници. Један пут се њи два састану, па се стану један другоме хвалити како који живи. Они ш бакалнице рећи ће своме комшији: „Ја имадем свега:-| меса, сира, масла, пиринча, ораха, но хајде и ти к мени ако немаш доста хране, можеш се лијепо прехранити." „А јелити какав господар?" упитаће га они из бербернице. „Злочест, гдје год ме види хоће да убијс". -— „До душе ја у берберници пемам ништа тога, осим само што по ноћи оближем белегију (камен на чему се оштре

ЗДА С т.р , 191

бритве), али ме мој газда не ћера, него и у сред по дана ходам сербез, с тога волим и оно мало заитина рахат полизати, но све те твоје ђаконије". — „Када си луд а ти лижи, а ја одох опет благовати" — и тако се растану. До неколико дана ухвати се онај из бакалнице у мишарницу па га бакал избаци пред дућан и стане врућом водом парити. Њега стане цика, а када га опази они из бербернице рећиће му. „Е да ти нијеси био лакум, но да си лиз'о белегију не би ту дошао." Ирибиљежио Л. Г. Бјелокосић

КРАЉ.-СРИА АКАДЕМША НАУКА

Из годишњег извештаја који је највреднији академичар г. Ј. Жујовић поднео Академији 22 фебруара, видели смо да је Академија више изгубила у мртвим члановима, но што је за годину дана добила од својих живих чланова. Ми смо у недоумици, да ли да поверујемо г. Жујовићу да је смањена државна помоћ, узрок те Академија није урадила колико је могла и желела, или је узрок оскудица орифпналности и плодиости г. г. Академичара, као што публика мисли. Свакако за Академичаре није похвално ни то, да их у раду на науци може да омете и смањена државна помоћ. Јадии Доситије и Вуче, како ви могосте ишта урадити без и најмање државне помоћи. Како се овде згодно могу применити оне Хајнеове речи, којима је ондашњу француску Академију упоредио са Мог^ие- ом назвавпш је, изложбом живих лешина. Али ми то упоре^ење нећемо да одобримо већ и са тога, што би онда Србија представљала живо гробље, а то за „бити имајући" пијемонт неби било ни мало ласкаво.

ЗАНИМЉИВЕ СИТНИЦЕ /■ —•♦♦♦ТуЈпењев у Паланци. Познатом руском писцу Тургењсву потребно је бпло једном приликом мира, како би могло свршити један свој роман. Тога ради он се крепе у један миран крај Русије и дође у варошицу Л Он је обично у вече седао за посао те радио, па зато је преко дан — да би ирекратио време— ЈУР И0 П0 вархиници, или стојао на прозору, посматрао мимопролазеће п размишљао. Иаланчанима то поста сумњиво, те га гледаху некако попреко. Истина, био је лепо одевен, а имао је доста и новаца, зато се нико и не усуди да се распита ко је он. У књизи, што се записиваху страпци, стојало је написано само: „Иван из Русије". Сви су мислили да је то име лажно. Прођоше тако два три дана. Он је увек <1 вечера одлазио раније у своју собу да иише. Тек петог дана задовољио је радозналост ових добрих палаичана. Тек