Звезда

Стр. 196

Број 25

— Молим. , Где су коже ове Фабрике? Волео бих да их видим, — вели Коњурин. — Ах, Боже мој! Зар се коже могу сачувати хиљаду година? Знате ли ви, да је све ово било под лавом, под пепелом? рече ГлаФира Семјоновна. — Тако о о... А од куд се онда зна, да .је ово била кожарска Фабрика? — По инструментима. Нашли су се инструменти, такви инструменти, какви се и данас у тим Фабрикама употребљавају, — објасни Перехватов. — Сем тога, сачувало се петнаест басена, где су чињене коже. Ево тих басена! Гледајте, вођ их показује! Пођоше даље — Гостионица, воденица, пекарница, колачарница, преводи Перехватов вођине речи. Сачувале су се камене ступе, у којима су тукли зрно; сачували су се остаци од лонаца, где се замесивало тесто. То вреди видети. — Ну, може се и обићи, промрмља Коњурин, и зену што јаче може. — Ковачница и гвожђарска Фабрика... — Опет Фабрика? ТФу, то је пропаст! Хоће ли свему томе једиом бити краја ? нестрпљиво викну Грабљин. Свратише ка углу. — Улица скелета. . преводи Перехватов. Названа је тако по човечијим скелетима, што се нађоше овде. Ту се налази касарна гладијаторска, ту је подземна тамница, где су затварали робове. и у тој подземн01 тамници. . — Скелети? Човечји скелети? узвикну Гла Фира и застаде. — Нипошто не идем тамо! Нека нас вођ води натраг — Допустите, ГлаФиро Семјоновна . Скелети су већ пренети у неапољски музеј овде су само снимци од гипса. — Не, не, не! ПГто год хоћете али скелете не! Никола Иванићу! Шта стојиш? Враћај назад ТТТто год хоћете, само змије и скелете не могу гледати. Хајде! . Та шта си избуљио очи? Ваљало је преговарати с вођом. Вођ се насмеја, слеже раменима, окрете назад, и уведе их У ДРУгу улицу. — 8ћ-а<1а <1е1 Бирапаге! рече он и стаде причати. — Ово је улица где су били домови за уве сељење, и где су живеле. . кокете! рече Перехва тов, преводећи његове речи. — Но?!.. весело виче Грабљин и засмеја се колико га глас доноси. — Је ли могућно да су баш кокете? .. Триста им њихових!... — Је ли по вољи? Погодих човека у живац, речс Перехватов и махну главом. — 0, човече. човече! Вођ стаде причати, да се баш на том дому сачувао и натпис једне кокете, што је ту живела Ево . ево'.. И сад се може прочитати.

— Ама, гага говориш?! Људи стадоше и подигоше се на прсте, да изближе разгледају на зиду натпис, који бегае већ прилично искварен временом. — То није написано нашим словима, примећује Коњурин. — Читајде, РаФаило ! Како су звали ту исту?.. говори Грабљин — Изволи Да ти задовољим радозналост Њу су звали Атика. — Атика, Атика! . Ах, неваљалица! . Какво је име себи измислила! Атика.. И то је све било, велиш, пре хиљаду и осам стотина година? — Да, да... — Стој! А да ли се зна, какве је масти била та Атика: црномањаста, или плава? -— Од куд би се то могло знати? Сачувана је само Фирма, да је у тој кући живела та несрећница, Атика. Људи стоје као окамењени, а очи избуљили, па гледе у зидове. ГлаФира се стаде љутити. (наставиив се)

ЧИ-КА МОНЖИЛЕ СГОУ 1>Е МАТЈРА88А1ЈТ У канцеларији смо сматрали чика Монжи^ле-а као особењака. То је био стари чиновник, који се само једанпут у својему животу макао из Париза. Били смо у последњим данима месеца јула и сваки од нас ишао би сваке недеље у околину, те би се ту, у пољу, прућио на траву, или би се бућнуо у воду. Аснијер, Аржантеј, Тату, Бужи вал Мезон Поаси — сва ова места имала су своје редовне госте и сво.је обожаваоце. Водили смо страсно препирку о добрим особинама тих, за париске чиновнике, славних и пријатних места. Чика Монжиле рече: — Ви баш свачему подражавате! А и јест ми красно то ваше поље! — А зар се ви, Монжиле, нвкад не шетате? — упитасмо га ми. — Пардон. Ја се шетам на омнибусу. Пошто добро доручкујем код онога винарскога трговца, а не хитам никуда, ја путујем са планом Париза и показивачем железничких пруга и омнибуса у руци. Попнем се лепо на кров, отворим свој сунцобран, па викнем кочијашу. „терај"! 0! ја тада с крова видим много више но ви у пољу. Мењам квартове. А то ти је као да путујем кроза свет: толико се разлику^е становништво једне улице од становништва друге. Ја познајем Париз боље него ико. Па после — нигата ти није забавније од тих антрсола! Шта само једним погледом видиш у