Звезда

В рој 25 3 В Е

њима, не да се ни замислити. Моженг да ногодитп какве се домаће сцене одигравају, само кад спа зиш чељуст у човека што виче. Насмејеш се слатко, пролазећи покрај бербера, који оставе насапуњена господина муштерију, па тек извире на улицу. Намигујеш и левим и десним оком на модискиње, јер немаш кад да сиђеш. Ах ! чега ти се ту човек не нагледа ! То ти је лепо позориште, право, природно позориште: ти га гледаш, а коњи каскају До ђа вола, не бих ти ја дао своје шетње на омнибусу за те ваше глупе шетње по шумама! — Хајдете и ви, Монжиле, једанпут с нама у поље, само тек пробе ради, поче га неко молити. — Та био сам ја једаниут у пољу, још пре двадесет година, али ме нико више неће преварити! — Па причајте нам шта .је било, чика Монжиле. ф — Како год хоћете. Ево шта је било. Но ви сте јамачно познавали Боавена, бившега писара, којега смо ми звали Боало-ом? 1 ) — Да, познавали смо га. — Он је био са мном у истој канцеларији. Имао је, сиромах, кућу у Коломбу и непрестано ме зивкао, да будем једне недеље његов гост. Говорио ми је: — Та дођи, Макилоте (звао ме је од шале Макилотом 2 ). И ја се пустим, да ме ухвате као будалу, па једнога јутра око осам часова седнем на воз. Дођем у нешто налик на град, град у пољу, где нема шта да видиш и једва, на крају некаквога ходника, између два зида, наиђем на старе, дрвене вратнице и на њима гвоздена рукуница од звонцета. Зазвоних. Дуго сам чекао док ми не отворише. Ко ми је отворио ? На први поглед ни сам нисам знао: да ли је жена или мајмуница ? Беше сгара, ружна, умотана у извештале дроњке; беше прљава, гадна! У коси јој беше и перја од пилежи, а у лицу изгледаше као да хоће да ме прождере. — Кога тражите ? запита ме. — Господина Боавена. — А што ће вам господин Боавен ? Испред таквог испитивања те Фурије, моје расположење ишчезе као дим. Ја промрмљах: — Па... он мене очекује. — А ! то ви долазите на доручак ? Једва промуцах једно „да". Тада она, окренув се кући, љутито викну: — Боавене, ево тога госта ! То је била жена мојега пријатеља. Чика Боавен појави се одмах на прагу неке омалтерисане бараке, покривене цинком, а личила је на пећ каквог иарнога купатила. На њему беху чакшире !) Овде је игра речи: Вотп (ВоН (1и ут) анаии аије вино, а ВоПеап ^ћоК; с!е 1' еаи) значи иије воду. 2 ) И овде је игра речи: Монжиле (МопкЛеЦ значи мој ирсник, а Матмот (Масп1оМе) — моје чакшире. Пр.

3_Д А С тр . 197

од белога цвилиха, све прљаве, а на глави каљав панамски шешир. Пошто ми стиште обе руке, одведе ме у тако звани свој врт. То беше опет на крају једнога ходника, један квадрат земље, велики колико џенна марама, опкољен тако високим кућама, дајесунце једва два три часа дневно могло на њ грејати. Љубичице, каранФили, шебоји, неколико ружичњака борили су се с душом на дну тога безваз душног и загрејаног бунара. — Ја немам дрвета, рече Боавен, но њих ми замењују зидови Имам хладовине као у каквој шуми. * За тим ме ухвати за пуце мојега канута и прошапута: — Ти ћеш ми учинити једну услугу, Бидео си газдарицу. Она није баш пријатна, а? Како сам те за данас позвао, онамије дала чисто руво, па ако га упрљам, обрао сам бостан. Рачунао сам на те, да ми залијеш цвеће. Ја пристанем. Скинем капут, загрнем рукаве, па почнем из све снаге окретати неку пумпу, која је звиждала, дувала, крчала и стењала као тешки боник, те иа једване јаде пуштала од себе танани водени млаз. Требало је десет минута, док сенапунила једна канта. Сав сам био у голој води. Боавен ме је водио. — Сипај овде; - још мало — Доста; е, сад овде. Канта је била проваљена и текла је толико, да сам ја више заливао своје ноге него ли цвеће. Ивице мојих уквашених чакшира напунише се блатом. Двадесет пута узастопце понављао сам једно исто: знојио се, окрећући кењкаву пумпу и поливао ноге. И кад сам, сав изнемогао, хтео престати, Боавен ме повуче за рукав, преклињући: — Још једну канту — само једну — па је готово. И да би ми захвалио, поклони ми једну велику ружу, но тек што сам је заденуо за капут, кад с ње оиаде све лишће, а мени оста само зелена, као камен тврда крушчица. Зачудих се, али не рекох ни речи, Из далека се чу глас госпође Боавен: — Та хоћете ли једном долазити ? Каже вам се да је све готово. Пођосмо ка бараци. У колико је год врт био у хладовини, у толико је кућа била на сунцу, тако да је свако парно купатило било мање топло но трпезарија мојега друга. Три тањира, и крај њих калајне, неорибане виљушке стајаху на жутом дрвеном столу. На средини беше земљана чинија с куваном говеђином и обареним кромиирима. Почесмо јести. Једна велика боца пуна неке руменкасте воде привуче ми пажњу. Збуњени Боавен рече својој жени: - Е, драга моја, зар нам ни у овако згодној нрилици нећеш да дадеш мало чиста винца ?