Звезда

Стр. 203

Кад би река Лета понудила дражи : „Пиј да опет видиш своје дане старе, „Заборав ће бола и тугу да зблажи" Одбио би даре. . Осећ'о сам живот, борба.била храна, Срећан водит борбу са лажима грубим . . . Па и сада, ето, после горких дана, Ја још силно љубим. Оставте ми срце нек и даље страда, Ја ћу наћи места измеђ часних људи Да с последњом песмом љубави и нада Дах летне из груди . . Т. Драга

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. Љејвина (НАСТАВАК) Ш1 — Никола Иванићу! ПГта пиљиш ту! Обрадовао си се, је л'?. . Мило ти је? . Пролази даље' викну она. На другој страни улице стоји једна кућа и улазак у ову беше заграђен гвозденим вратима. Врата затворена ка/ганцем. Вођ се тамо упути и лукаво поче мамити себи наше Русе. На вратима је стајао и стражар, у војничкој капи, с кључевима. - Аха! То ли је оно интересно и особито место! досети се Грабљин, па се пусти у трк за вођем. — Одите одите, господо!.. Има нешто под кључем Сви пређоше улицу Стражар је већ огворио врата. Вођ је причао историју те куће. Перехватов преводи: — Стари дом за увесељавање. . Овамо, у осталом, не пуштају даме, и ви ћете морати да останете сама на улици, окрете се он ГлаФири Семјоновној. — И остаћу! плану ова. Много ми треба да гледам свакојаке гадости! Али ни мужа нећу тамо пустити. — А што ме не би пустила, Глаша? покушао је Николај Ивановић да се извуче, — Ћути и остани где си! С места да не мрднеш! Ниси ти дечко, већ ожењен, породични човек. — Слушај, душице.. При историском току ствари.. а међу тим, каква је то помпејска старина... — Умукни! Не могу ја сама остати овде, на улици. Видите, овде никога нема, свејепусто. И

одједанпут, може ко напасти на мене и опљачкати ме. ~~ Допусти... Ко би те могао напасти, кад никога нема? — Умукни! И Николај Ивановић остаде на улици с Гла Фиром Семјоновном. Остали људи ућоше у кућу кроз она врата. После десетак минута вратише се. Грабљин се кикоће од задовољства. Коњурин се такође смејао, махао главом и држао за трбух. — Е, ово је ствар! виче Грабљин — Ово је истинито! И само ради овога треба доћи у Помпеју!. Ах, мосје Иванове! Штета што вас супруга ваша није с нама пустила! Овде, једино што треба видети, — то је, што сад видесмо! Иначе, шта имате. молим вас? — којекакве кожарске радње којекакве Фабрике, воденице и хлебарнице... А шта ће ми то? — Пљујем ја на такве ствари! Перехватов погледа Грабљина, па Коњурина, слеже раменима и проговори: — 0, простоте! 0, глупости! Вођ их поведе даље. Учинише два три обрта по сокачићима, и пред њима се указа пијаца с каменим скамијама унаоколо. — Трагички театор... преводи им Перехватов. - Гле, каква је то грдосија! Прва места су од мермера израђена; њих су заузимала висока лица. Ту се обично посађиваше варошке власти, жреци. — Чекај, чекај!.. Зар је приличило жрече вима да иду у позориште?.. То су управо њихови попови.. говорио је Коњурин. — Њима је све приличило, одговара Николај Ивановић. — Сем тога, они су били идолски жреци .. А кад знаш, да су се молили и богу пијанства — Бахусу, онда ти је све јасно. — А зар је био у њих бог и за пијанство? — Био је. И у томе је управо сва ствар. Јер ова служба тих жречева састојала се у томе, да пред идол Бахусов поставе закуску, и онда пију и закусују, па чак напију и оне вакханке... — А.. тако ли је то? Е онда је то десета ствар. — Узмимо, да није баш са свим тако... отпоче Перехватов. — Али, већ нека иде, како ви велите. То рече па одмахну руком. — А вакханке.. то су што и кокете, само опасније, по томе, што су увек пијане. . објасни од своје стране Грабљин и додаде: — РаФаило сад можемо даље. — Дај да видимо ово величанствено здање. Ово је позориште, море, а не какав било кућерак. — Какво позориште ? То је прост циркус. И начињено је као циркус. Ето, на тој пијаци сигурно су се акробати измотавали. — Онда су се сва позоришта тако градила. — Остав' се глупости. Кад би то било позориште, видели бисмо бину.