Звезда

БРОЈ 27

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 4 МАРТА 1899

ГОД. III

и 3 л а 3 и уторником, четвртком и недељом -«©8ЦЕНА за 1 мксец 1 динаг или 1 круна —Ефв" НјЈвтплату иримају све иоште у Србији и иностраиству

ЗВЕЗДД

ПОРОДИЧНИ лист

пгетп.иату треба слати : Стеви М. ВеселиповиИу ироф. Богословије НЕНЛАЋЕНА ПИСМА не примају се Рукописи ке враћају се. уредништво се налази: Кнезвев Споменик бр. 9.

БРОЈ 10 ПР. ДИН.

У редник : оЈанИо ЛА. сВас&Јтно$и%

БРОЈ 10 ПР. ДИН.

НА РАСТАНКУ —••••Голучче мило, ходи ближе мени, Наслони главу ту на грудц моје Још који часак будмо загрљени . . . Отари, душо, илачно лиг^е своје. Ој иде часак, иде доба, злато, ИаДа Чеш сама овде сузе лити, Славуј Ие оиет ијеват' умиљато, Мјесец се бледи за облаке крити; ШуштаАе лишЛе, лелујат' се трава ; ВрујаИе звуији, иесмице милене; ТреитаЛе звезде гори с неба илава Свега Ке бити само неИе мене. Ти илачеш дугио ? Ах н мене боли. У грудма срце јеца ми и илаче. О лакше, лакше! Утоли, утоли! Грли ме, злато, тако . . . јачс . . . јаче ! Година н/јела — вјечност дуга то је ! Вог сами знаде шта Пе све се збити ! Можда /<е сунце иомрачит' се моје . . . Ил можда... можда... шта све не мож бити? Грозна је слутња, грозни су јој гласи ! Гле у мом оку сузе ми се креЛу. Теците сузе — ја вас не угасих . . . Плачи ми срце — устављат те неку. ,.. Голуиче мило, ходи ближе мени, Наслони главу, ту на. груди моје; Још који часак будмо загрљени Отари злато илачно лице своје ! Новн Сад, 19 XI. 1992. т Јефтан Г. Шантић.

ИДЕАЛИСТА (слика из друштва) — РАДОЈЕ ДОМАНОВИЉ (наставак) I Га када си се познао с њим ? — упита неко од иас Марка, — То је било још пре пет година, продужн Марко причати — баш сам тада свршио школу, и био добио државну службу у Н . . ., ту у истоме месту, где живљаше и сирома ча-Ђорђе. Боже мој, како се за кратко време човек промени! Пет година од тада, кад оно први пут коракнух у жизот, па ми се ето сада чини читава ме вечност раздваја од тог наслађег доба. Уираво, сада ми све оно, што тада осећах, изгледа као сладак сан, који се никада више неће повратити. Путовао сам ноћу. Железнички возјури напред, хучи. клопара и по кат-кад звизне. Ја се завалио у седишту, затворио очи, да бих будан слађе сањао. У себи осећах неку чудну надземаљску снагу, а при по мисли да идем „у живот, у народ, у борбу живота, да се борим" крв силовито заструји по жилама, срце јако закуца, осетим као да добијем крила; жеље ме вуку све брже, брже мети, а нестрпљење ме тако обузме, да ми се учини како жрлезнички воз мили као пуж, те чисто зажелим да скочим с воза у ноћ, и идем пешке, трчим, летим. Тако ми Бога мишљах, да би железнички воз претекао. Па још кад воз стане на некој станици, нестрпљење достигне врхунац. Доће ми да се бијем с машинистом, а заурлао бих из све снаге: „терај, терај брже; шта чекаш?!' 1 а у себи мислим како ме већ и грађани у том месту с иестрпље Роем очекују, и непрестано разбирају о мени, и чак замишљају ме какав изгледам, исго онако, као што ја њих замишљам. Моји сапутници једва до чекају кад воз стане, те излазе, да купе што за јело или пиће. „Грозне животиње — помишљао сам у себи — само живе за то да једу и пију!"... — Е дај онда у то име по једну чашу пива! — рече један из друштва келнеру.