Звезда

Број 27

Сви се насмејасмо и пружисмо исиражњене чаше келнеру да их наточи. — Па ти заборави на ча-Ђорђа!,.. рећи ће један Марку. — Нисам заборавио већ, мислећи на њега баш, ја се сетих свога одушевљења при првоме кораку у живот, јер тада кад се с њим иознадох ја бејах, као нгго велим, при првом кораку свеж, бујан, пун лепих снова, надања, идеала; желео сам борбу, муке, патње, а осећао у себи толико снаге, да све могу савладати, све препоне прекршити, разбити и доспети неком узвишеном циљу, неком светом задатку. И случај је ваљда хтео да нознам ча-Ђорђа, човека који већ беше на последњем кораку у тој «борби живота". Он слаб, стар изнурен, истрошен под тешКим ударима немиле судбине, и изгледаше мп, како би то песници казали, збиља, као увео листак, што у позној јесени немоћно дрхти на голој грани, и повија се под најмањим дахом, а чека први ветрић, да га обори, Ја сам био силан огањ, који се тек разбуктао, а он као догорели огањ, што се гаси. — Е, то су те најлуђе године, када човек верује да може цео свет победити!... прекнде му реч опет један из друштва. — Тако ми Бога, људи, кад сам био у тим годинама, па да ми је ко рекао: „видиш онај град ?" — Видим ... Па ? .. упитао бих га, а он да каже: „Ја мислим да се оно не може прескочити!" Само то да каже па бих био готов да узвикнем: „ко зар ја не могу ?!" . . . «Ти!" .. . „Е, пази!" И не верујем, те сеја, тако у тим лудим годинама, не бих залетео и јурнуо у најтврђем уверењу. да град прескочим као ништа — рећи ће по том други. — Мало ко — продужи Марко — да не ступа у живот са тако много наде и идеала, са чврстом одлуком да се бори, пати, да страда и са пуно наде и уверења да скрши све препоне и сметње, да стрпељиво поднесе све тегобе, и да на послетку — победи, и пронесе кроз живот бар половину идеала својих. Да, сваки полази тако у живот, све му то изгледа лепо и чаробно, пуно узвишености и поноса; све то изгледа тако лепо, па чак и те „патње и јади" само зато, што не зна живот, а и не може да схвати сву прозу и тежину његову. Јурне тако, па када се на првом кораку спотакне, падне и угрува се, осети бол, и увиди страшну и ледену јаву; увиди да није све једно читати, како је неки племенити јунак рањен у борби, и како је препатио тежак бол, и бити сам рањен, па то на себи осетити. Како то младој души лепо и чаробно изгледа, кад се чита о таквом неком јунаку, који чак гладује, и остаје доследан својим идеалима. Е, али кад одушевљени чигалац осети да његова рођена црева закрче од глади, тада се већ другојачије осећање јава. Лако је, дакле, са пуно тако лепих идеала јурнути у живот, и са њати страшну и мучну борбу, али .сва тежина долази тада када се тако чаробни снови нретворе у страгану јаву, у истинску борбу. Душевие сла-

ботиње падају и малаксавају под првнм ударцима Бацају под ноге најсветије идеале своје, газе их и нљују на њих као на одвратне и глупе заблуде Мало их је који се могу помирити с мишљу, да треба стењати од бола, трпити глад, сиротињу, подсмех и презрење околине, када то не мора бити, а гледати како други живе богато и раскошно весело и задовољно, па још ако су ти срећни, богати задовољни у свакоме изобиљу, а поштонани од целе околине у сгвари гори од нас; гори, и то много гори: гори по души и срцу. Јест јест, жи вот нас стане запл 3 ускивати својим огромним та ласима; на сваком кораку наилазимо на сметње и препоне: падамо, јаокнемо од бола, уморимо се, па не могући одолети општој струји, која нас вуче у свој ток, падамо малаксали, те нас хучна река живота носи, као и све што носи, у ништавило, у гроб. Мало их има тако уморни и малаксалих под првим ударцима, који ће признати своју слабост и немоћ, већ обично, сипрно да би савест своју умирили, почну доказивати да је све оно, што им некада бејаше светиња — само обична глуна заблуда неразумне млађане памети; а доба својих идеала иочну називати „доба пусте и луде младости, доба лудости". Место тих ^лудости и глупости" ночну се као „зрели, паметни људи" заносити другим идеалима, које је лакгае достићи, које није тешко остварити. Идеали постаЈу: богаство, раскошан живот, ручак са много лепих и разноврсних јела, спавање по ручку, елегантни становц и силна иослуга од много слугу и слушкиња, лаковане ципеле, богата и разноврсна гардероба, висок чиновнички положај, велике плате — Ја сам поштовао ча-Ђорђа, јер бејаше један од оних ретких људи, који идеале младости своје могаше пронети кроз цео живот Не завара га никад лажни блесак новаца, богаства, сјаја и госпоцког благовања. Не одвратише га од ирава пута ни патње ни беде па ни онај гадан ^осмех и презрење неразумне гомиле, којим га предусреташе у место захвалности; док другима, који су често непоштењем чак сгекли новаца или госио ства, скидагае понизно капе, и исказиваху своје иогатовање. Он није другагво победио, али није другатву и глупостима друштва подлегао. Шесет и пет година бејаше непомична стена о коју се груваху бесно и немилосрдно вали живота, али се увек одбијаху од ње. Нека је више таквих па ће и лепи снови и узвишени идеали постати јава.

Марко застаде, зарони главом у руке и изгледаше као човек, који иосле неколико година случајним разговором пробуди утиске и уепомене давно минуле жалости, па се тако пренесе у прошлост, да осећа исто тако, као кад оно пре толиког времена гледаше свога неког најмилијег бледа, непомична, мртва. Изгледаше да није жалио чаг Борђа толико колико оно што је он проносио кроз живот — идеале његове а можда и своје. — Наставиће се -—