Звезда

8 В Е 3 Д А

Стр. 211

— Шта је мени? Ништа! Ти иди, а ја ћу мало остати. А на излаеку причекај ме. ГлаФира Семјоновна дохвати мужа за руку и иовуче напоље из музеја. -— Глаша! Како те није стид? Просто као дивљакиња! Да се бар момака постидиш! говорио је одупирући се — Ти си дивљак, а не ја! Гледај молим те. и он се усуђује корети за дивљаштво једну обра: зовану женску. Ваљало је нзаћи из музеја. За Ивановима изиђе Коњурин, а за овим — и Перехватов. — Но, шта је? дочека их Грабљин наизласку. — Не рекох ли ја вама, да су сви ти музеји глупост ? — Та оно, није рђава ствар; само не знам, на што се ти скелети мртвачки показују ? одго вори ГлаФира — У мене су и онако нерви растројени. Перехватов само рашири руке, слеже раменима и рече: — Е, господо моја! Апсолутно је немогућно образованоме човеку да с вама путује! Грабљин плану. — И опет ти не смета да путујеш на туђ рачун, у вагонима прве класе; да иијеш и једеш док не пукнеш! викну он. — Гле, молим те, где

* * Да ли има моме какве, Што би радо срце да.га ? Слободно је срце моје И још к томе имам мала : Једпо перо, али какво, IТ Тто љубавне иесш иише ; Једне гусле, да је иевам' Па ш та хоЛе мома више ? 1899 Миленко

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. Љејвина (НАСТАВАК) 1ЛУ Друштво се није задржало дуго у музеју помпејски старина. Сву забаву је покварила ГлаФира Семјоновна. У првој соби, где се смешташе откопане домаће ствари — вазе, лонди, лампе, катанци итд натпи су путници с неком пажњом прегледали изложене предмете, премда је Коњурин уверавао, да се све то ђубре може видети и у Петрограду на телалници. Али, кад се ушло у салу, где се у стакленим орманима налазише људски скелети и окамењени трупови људи и животиња, — ГлаФира Семјоновна се препаде, заклопи лице рукама и ни пошто не хтеде гледати те ствари — Не, не... то не могу!.. Назад... Никакве скелете не трпим! викну она и иолети изласку. — Хајде и ти, Никола Иванићу! довикивала је она мужу. — Допусти, матушка. Овде се иоказује група окамењена, како мати држи дете на грудима., започе овај да се одупире. — Назад, назад! И сам знаш, да ми се све то може саснити... настојавала је на своме Гла Фира Семјоновна. — Скелети.. Бр-р-р !.. осугаени људи са искеженим зубима!.. — Али, већина од тог није прави скелет већ Фигура од гипса, напомену јој Перехватов. — Ево, на пример једног женског трупа, на коме су још сачувани драгоцени украси: минђугае, брезлетне, оковратник и венчани прстен. — Та гата сте ви мене окупили? Не марим да гледам легаине, па свргаена ствар. Никола Иванићу! Шта је теби?

се нађе образован човек! Одмах на плац оних двадесет динара, које дадох јуче касирци за те, да би могао у вертеп отићи! Образован човек, анигде сам за се не нлаћа !.. — Чујеш ли ти !.. То је и сувише. - Ниуколико није сувишно. Него је чак и мало према твојој зубатој дрскости. — Е, ти си прави, прави дивљак! - Дивљак, па опет питомога по свој Европи на свој рачун водим. — Водига ме гато морага; да ти мене није, ти би одавно свргаио. Десет пута би до сад био у полицији, да те нисам предупређивао у твојим лудачким безобразлуцима. Идем за тобом свуда као дадиља. — А како ти мене смега правити будалом? Ко си ти ? Мазало, цртач. А ја? — ја сам преставник трговачке Фирме! — Господо! Господо! Не пребацујте један другом. На гато да се свађате! умегаа се ГлаФира Семјоновна, и узев Грабљина под руку, одвојига од Перехватова. — Није ли боље да идемо у ресторан на доручак ? — Авек плезир, мадам. То већ одавно игачекујемо, одговори Грабљин Исплативгаи вођа, другатво изиђе из помнеј ских развалина и упути се у један ресторан, који бегае при изласку. На врагима срете их онај исти келнер, који им је при доласку дао јеловник на увиђај. Он се бегае збунио: поче да говори тали јански, мегаајући у разговор Француске, немачке