Звезда

Стр. 212

3 В Е

3 Д А

Врој 27

и енглеске речи, и — најпосле, постиже^ успех: посади их за сто. — ГпШ сИ таге. ОзћЧће ? нудпо је он. — Он пита, хоћете ли јести острице, иреведе Перехватов, — Острице ? Ево му за острице! рече Граб љин и показа песницу. Има ли водке ? Рјус-водка? Не нађе се водке. — Еј, ђаволи талијански ' Ми вапг мараскин примамо, а ви не можате за руске путнике да наручите вотке из Русије! рече Грабљин подруг љиво и затражи коњака. Доручак беше изобилан и врло добар, премда је у састав његов ушло три врсте макарона. Друштво затражи неколико боца Асти, и стаде „за ливати лаком" испијени коњак. А кад су се сви поднапили и стали викати у глас, келнер поднесе књигу у дебелом шагринском повезу, перо н мастило, и клањајући се стаде молити нешто на талијанском. — Шта хоће тај ? повикаше људи. — Моли госиоду путнике, да упишу што у албум ресторана о сво.јим утисцима у помпејским развалинама, преводи Перехватов. — Чудна пљуска! проговори Коњурин. Како ћемо записати, кад ми талијански, као ни свињски, не умемо ни бекнути ? — Можете и руски. У крајњем случају, он моли да се бар потпишете. Вели, да у том албуму има много автограФа од знаменитих људи. — Фу, несреће ! То значи, да и ми долазимо у знаменитости! Дедер ! рече Грабљин и узе перо. Само не знам, шта бих записао ? РаФаило, саставиде што год. Нашто састављати? Пиши што хоћеш Пиши шта ти си најбол,е допало у откопаном граду. — То је јасна ствар. По себи се разуме, да ми се највише допао дом за увесељавање. — Е, то и напипш. Грабљин стаде писати и говорити у исти мах: — „1892 г. марта 8-га ја, доле потписати, разгледах онај помпејски дом за увесељавање, и нађох да је ондашња цивилизација много чистија била од садашње, зато, што су кокете имале чак и своје Фирме, а то је врло добро, да човек не погреши и да не залута..." — Чекај... Како се оно зватне она кокета, што је имала Фирму ? запита Грабљин Перехватова. — Атика.. Атика. . Мамзел Атика! уплете се Коњурин у разговор. - Је ли могућно да си заборавио И то још тако брзо. . а овамо се као специјалист сматраш односно мамзелскога сталежа. Грабљин настави писање. — „ . . и да не залута, и место да иде Атици, а он да сврати некаквој удовици подворнога саветника те да добије по леЦма. Григорије Аверјанов Грабљин из С-Петерсбурга."

— Је ли добро ? — Како да није! Е, дај сад, да и ја напигаем, рече Коњурин. — „Најлепши антик јесу купатила и кад бих ја Само моју познату супругу у њих пустио то она не само да! би суботом тамо ишла или средом и понедељником него и у све дане живота свога." — Је л' доста ? — Дабогме даједоста, одговори Перехватов. — Још само потпишите ту своје име. Можемо ! И Коњурин се узе потписивати: — „Санктпетербуршки Трговац иван кондратијев Син Коњурин својеручно." И кад заврши шклоцну језиком и викну: Овако ће верније бити ! Узе перо и ГлаФира те написа: — „Врло су добре ствари те помпејске иекопине за образоване личности, али ја сам друкчије уображавала о њима ГлаФира Иванова из Петрограда." — А како си уображавала о њима? запита Никола Ивановић, пошто прочита женину заииску. — Умукни ! То није твоја ствар, био јс одговор. Да видим шта ћеш ти ианисати! — Ја већ и нс знам шта бих написао ? Исписао сам се већ. — Не, не, и ти мораш записати шга ти се доиало. — Шта ми се има допадаги ? Мањ храмови. И Николај Ивановић записа: — „Храмови ако и нису сада у свом облику, но цивилизација доказује, да помиејски људи, ако су и били јазичници по роду, свакојако су били леригиозни народ Николај Иванов." — Ово је глупо ! рече ГлаФира кад прочита. — А ти си, бајаги, нешто паметније иаписала ? обрецну се Николај Ивановић Иеро узе и Перехватов. Он стаде писати. А кад је написао прочита: „При посети Помпеје дивио сам се на сваком кораку споменицима древне уметности, поклонио сам се архитектури, вајарству и живопису старих уметника, но .. Василије Перехватов." - Све... рече он уздахнувши — А шта је „но", то нек остане у дубини моје душе. — Ја знам шта значи то „но" ! узвикну Грабљин. — Он је хтео да нас изгрди као дшшаке! — Ако знаш, онда књиге у шаке... одговори Перехватов и наискап испи чашу вина. Друштво је још дуго пијанчило у ресторану и тек у вече крете се кући, решивши, да се сутра из јутра иде на Везув. ("наставит„е се)