Звезда

Бгој 28

— Тај ча-Ђорђе, иродужи Марко опет после кратког разговора о друштву, тај когасамја, као што велим, затекао на последњем кораку живота, — свршио је у С . .. учитељску школу, које ми онда овде и не имађасмо, а по том је две годи.не провео у Бечу, те доврншо своје образовање. Био је у своме школовању вредан и одличан, а владао је немачким и мађарским језиком. То је, дакле. и сувише образовања за оно доба, па да се могла терати најодличнија чиновничка каријера. Бејаше син врло богатих родитеља, а млад и леп. Е, мој брате, докле ли би пшекуланти дотерали под тако повољним условима — А шта је урадио Ђорђе ? . Његове жеље беху, да све нгго има, иа чак и крв своју и ум свој стави у службу потиштене, неослобођене браће. што још носе ропске, туђинске окове; да оде у јужне неослобођене крајеве Српсгва, одакле му и дед вођаше порекло, да живи међу браћом својом, да дсли с њима ронске невоље и горке уздахе, да се бори, да се истроши у тој борби и користи роду своме!.. И отишао је пун жарка одушевљења, пун нада и идеала, пун силне, искрене љубави према потлаченој браћи. Никога он није пигао: хоће ли ићи тамо ?.. Нико му то није наређивао и запо ведао. Он је само послушао срце своје. Није он разбирао за тешке услове, није се страшио борбе, није мислио на себе, није се при иоласку погађао и цењкао око награде за те муке, како се многи погађају и цењкају, исто онако, као што се ћиФта цењка при продаји своје робе. Да, такви људи иродају за новац свој патристизам исто, али баш исто тако, као што ћиФта за тезгом продаје свој циц, и рачуна колико ће ћарити на сваком прОдатом комаду!... Тргују људи!. . А чиме свет још не тргује?!... За новац се све продаје !... Ђорђе није трговао, У души његовој гораше најчистије, на]у»вишеније искрено осећање бола и беде потиштене браће и најплеменитија жеља да помогие, победи, — или страда с браћом својом. Три хиљаде дуката, што је добио као наслеђе од својих родитеља утрошио је у тој борби. Неколико пута му је глава о коицу висила. Морао је преобучен у пастирско одело из тога краја бежати, да би само изнео живу главу, а не рачунајући толике новчане жртве, што их мораде поднети, да подмити поједиие паше да извесне „кривице" његове блажије оцене или, што'но веле, кроз прсте прогледају. — Ја имам случајно код себе једно његово писмо, што га писаше једном од својих другова ири поласку у те крајеве. Ево завршетка тог писма: „ . ... Ја бих осећао да ме савест гризе, био бих немиран, осећао бих грех на души тада, када бих дозволио себи да овде у изобиљу и господству благујем тада, када она браћа моја, оно робље уздише и стење под јармом туђинским _ _ — — — — Веруј ми, да често, када ноћ

падне, месец изгреје иза шумовитог брега, а плаво, чисто небо оспе се ситним звездама, седием тако на клупу под оном гранатом лииом у нашем дворшпту на селу, те нустим поглед да неодређено блуди кроз ноћ, и да се губи тамо негде далеко, далеко иза оних мрачних горостасних брегова с којима се, што се у дан леио види, лазурно, илаво небо стаиа у нежноме загрљају. Тамо преко тих брегова, преко којих у ноћ ни мисао моја не сме да иређе, живе потлачена браћамоја. Али ја инак у ове ведре, звездане, месечне ноћи, када се код нас на сне стране разлежу весели поклици уз клопот ветрењача, прељске несме и нрипеви, крц кање натоварених кола јесењим плодовима и путничке песме праћене двојницама; .. да, у такве ведре дивне ноћи, када све овде, чини ми се, дише у срећи и миљу, ја у оном тајанственом шуморењу поветарца кроз лишће, као да чујем тежак и горак уздах, к*ао да чујем очајно стењање браће моје под јармом туђинским. Таман венац планина обмотан црном тамом ноћном не пушта кроза се поглед мој, па ипак ја се обраћам сја.јним звездама и јасноме месецу, што са недогледне висине своје гледају и преко тог планинског зида на тужну браћу моју. На сјајним звездама видим како одблескују сузе паћеничке, сузе раје иод тешким ропским ланцима, а са бле дог лица месечевог као да се одблескује онај ве чити тежак бол робља, гато се, поверавајући немој ноћи јаде срца свога, обраћаше у големо.ј тузи њему на висини с молбом кроз сузе и уздахе, да у мирном путу своме бродећи преко плава иеба уз пратњу својих драгана, сјајних звезда, прича иевоље слободној браћи. И месец испуњава те молбе, и у бледим тужним зрацима његовим којим нас обасипа, ја осећам одсев патње ропске толиких векова. — — — — — — Мени се учини као да кроз те уздахе чујем позив очајнички аа помоћ -- — — — — — — И звезде даље трепере, месец просипа бледе зраке своје, а ветрић шугикара и даље лишћем, шуми тужно и уздише. — — Учини мн се као да јасно чујем звуке ропских ланаца и загушљив глас, којим роб довикује слободноме брагу: „Помоћ. . помоћ, брате!.. Чуј, разумеј!.,.. Време је да чујеш н разумеш!..." Ја морам да следујем томе очајном гласу... Савест ми не би била мирна, ако тај глас не бих чуо не бих разумео... Идем њима, идем браћи својој.".. — наставиће со —

НЕЧИТАНА КЊИГА Када ми с тешпа бола Процвили живот бвдан, Ја вадим тад из стола Драгоцен листак један.