Звезда

3 В Е 3 Д А

Стр. 219

Глвдам : та слова мила Давно су блвда ввКе ! Ал' њихов смис'о време Избрисат' пикад иеИе. Ту љупку ирошлост своју, То злато, тамом скрито, Чувам у књизи, коју •Тош иико није чит'о. А ко би чит'о сада Што аре/је чито није ЈБега Ми, авај, млада Одавно земља крије . . . Вера.

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. Љегуеина (НАСТАВАк) IV Било је осам часова изјутра. Супрузи Ива нови тек беху устали из постеље. Остало је друштво спавало по својим собама јаким сном. Пред гостионипом су стајала велика кола, са десет места, запрегнута са шест мазги. Та кола беху одређена да возе госте на Везув. Сем наших путника ова су кола требала да повезу на Везув и једно ен глеско друштво: три човека и једну жену. Кола су гостионичка и за вожњу на Везув и назад плаћало се по пет Франака од особе. Полазак је одређен у осам сати изјутра. Енглези у белим капама с дуплим сунцобраном, са уеленим убрусима око капа, у плавим, вуненим чарапама до колена, у плитким ципелама, с нео бично јаким пенџетима, с алписким штаповима, који беху на врху оштри, већ су обилазили око коња. Они добациваху један другом Фразе кратке, од две три речи, и нестриљиво завириваху у часовнике. По незадовољним лицима њиховим могло се иознати, да су говорили о нетачности својих сапутника — Руса, за које им рече келнер, да још нису устали из постеље. Осам сати је већ прошло. Енглези, поред малосложних Фраза, почеше слегати раменима и махати главама; нослаше и момке да виде шта је е Русима. Најпре изиђоше супрузи Иванови. Енглези дигоше капе и климнуше главом у име поздрава. Њима се такође поклоне супрузи Иванови, а Николај Ивановић се још и представи: — Комерсант Иванов, де Петерсбург. Енглези похиташе пружити му руке и такође

именоваше своја имена Један старији Енглез проговори нешто Николају Ивановићу. — Пардон! рече овај. — Не рамумем! Глаша, преведи ! — И ја не разумем. Он говори, чини ми се, енглески. Парле ву Франсе, мосје? запита ГлаФира Семјоновна Енглеза. Енглез махну главом у знак одобравања и опет нешто рече. -- Ја опет ништа не разумем! рече ГлаФира и слеже раменима Она друга два Енглеза показаше Николају Ивановићу своје часовнике — Јамачно питају за остало наше друштво! нромрмља Николај и додаде: — Вуј, вуј. . закаснили су, али одмах ће.. Тринкен.,. КаФе тринкен .. објасни он ударајући се по грлу — Глаша! Та реци им што год. — Шта ћу им говорити кад ме не разумеју, нити ја њих разумем. Дама -Енглескиња је већ села у /?ола. А она је имала на себи сламни шешир, с необично широким ободом, у рукама је држала алписки штап са оштрим врхом на једном крају, и куком на другом. Онај постарији Енглез пружи руку ГлаФири Семјоновној и понуди је да седне у кола — Ах, не... Сама ћу... одби она понуду и посади се у кола „ Енглез се онда препне на подножац од кола и престави даму Енглескињу ГлаФири Семјоновној. Енглескиња јој пружи руку и стаде нешто говорити — Уј, уј... одговарала јој је ГлаФира Семјо новна и окренувши се мужу, рече: — Као да говори Француски, али је ништа не разумем што говори. Енглези све чешће погледаху у часовнике и махаху главама. Најпосле, оиај млади беличарасти Енглез у плавом, платненом оделу, подиже глас и посла вратара да зове заостале путнике. Наскоро затим, на изласку се зачу луна и вика: — Нљујем ја на те Енглезе! Ја путујем за свој новац! Ако ми се прохте, ја ћу купити, прекупити и откупити све те Енглезе! Каву ми не дадоше попити, ђаволи једни! У каза се Грабљин и на вратима закопчаваше прсник. Њега је водио испод руке Перехватов. Позади је тетурао Коњурин Он је зевао и гунђао: — Шта ли сад супруга моја ради? Слути ли, да њен муж, Иваи Кондратијевић, син Коњурин, полази на огњевиту планину ? И сад, сва три Енглеза на мах подигоше своје капе и климнуше главом. Њима одговори покло ном само Перехватов, који рече Грабљину: — Клањају ти се. . Што им не скинеш капу? — Ех!.. Само да ми је да знам, ко је то измислио да путујемо заједно с Енглезима? одговори