Звезда

Стр. 250

3 В Е 3 Д А

Број 82

шију и тако сам у магази остао сам ја . .. Вријеме ми је било необично дуго, и, гата сам знао, него узех у руке Матавуљева „Фра Врну", кога, и ако сам прије два три пута прочитао, не могох се никада довољно начитати . . Не знам управо да ли сам прочитао и једну страницу, кад у магазу ступи — Швабица. Чим сам је спазио, хитно гурнух књигу у страну и стадох, готов да послужим. Мора да сам и опет био неспретан, јер се она опет осмјехну; ја се такођер потрудих, да се осмјехнем, а уз то ми дође жеља, да је макар како било ословим, — Но шта да јој рекнем ? — — помислих у себи, сагибајући се, да измјерим неке ствари... - Свакако морам рећи гато год паметно, јер у противном случају сматраће ме за глупана . .. И ослових је. Додајући јој измјерене ствари и опет се до такох њезиних прстију, па као у неком заносу кликнух: — Бага си лијепа! Она се и опет осмјехну и, не рекавши ни ријечи, пружи ми новце А ја, тресући се као у грозници, гачепах је за руку и цмокнух гато сам могао слађе .. . — 0 — о! — пвекори ме она, трже руку и изађе из магазе. Но мени је било доста! Био сам срећан и блажен, као да сам добио господарство над читавим свијетом. 0, како ли јој је мехка ручица; па како ли слатко пуче пољубац! Чак и онај пријекор њезин чинио ми се диван, као да и није био пријекор, него похвала. И збиља, какав ми је укор у једном јединцатом узвику „о"; та да се она у истини наљутила могла би ме и огаамарити, а овако ... Мени се чинило, да јој је морало бити и угодно, јер, узевши у најмању руку, ипак вриједим два пута колико њезин јектичави муж . .. Кад је Васо дошао, опазио је на мени, да сам збуњен, па ме, више кроз зубе, припита: — Је ли ико долазио ? — Није нико, — одговорих и порумених до упшју од те лажи. V. До неколико дана иза тога, Швабица поче све чешће долазити у магазу. То је учинило, да сам и ја почео све то више пазити на своју спољашњост. . . Умивао сам се по два три пута дневно, хаљине сам носио, у колико сам могао укусније, а четао сам их по неколико пута; бркове сам гладио скоро сваки чае, а косу мазао помадом. Ја сам био тврдо увјерен, да је и она према мени почела бити пажљивија: разговарала је са мном често. а још чешће се осмјехивала. Једанпут ме, као из гаале, зврцнула по образу а Ј то ми је било тако пријатно, као да ме наградила ј најслађим пољупцем. I

Па и Васо постао је према њој учтивијим и, можебити због тога, гато је била добра мугатерија. разговарао би кад и кад с њоме подуже. Но на моје велико чудо, што је год с њоме бнвао познатији, све вигае и вигае грдио је, кад бисмо остали сами Једанпут, кад је Љубица за вечером споменула, како се упознала са „новом комгаиницом", он набра обрве и набусито одсијече : — То ми није драго .. — А јцто ? — запита Љубица зачуђено. — Зато, што је Швабица, а сви знамо, какве су Швабице ,.. — Мени се чини, да она није ко и друге. — Каква једна, такве све. И сви ушутисмо. Ја сам хтио да рекнем коју у обрану Швабици, али и опет сам се бојао, да ме не би ухватили у клопку. Други пут, кад сам, по ноћи, опет изишао у башчу и бленуо у Швабичине пенџере, Васо ми дође иза леђа и чисто дрекну. — Шта ти овђе радиш ? — Ништа . . . одговорих ја преплашен н чисто осјетих, како ми кољена клецнуше од страха — Чини ми се, да ти је Швабица мозак заврнула, је ли ? — Н ... није, — промуцах полугласно, гледајући му право у очи. — Добро, добро . .. Ама да се не скиташ вигае по ноћи овуда . .. Ти си још дијете . . Зар ми је за тебе агаиковање ? . .. (СВРШИЂЕ СЕ)

• У поки немој, кад морфеја крило Уморен чврсто успављује свет, А лахор душе и кроз цвеће мнло Низ равна поља разиграва лет, Саи на ме неће. И у срцу туга У ноћни бледи нзводи ме мрак, Па самац блудим без икаква друга И гледам нежни месечеви зрак. 0, чудног миља, што ми душу илени, Што срцу моме оживљује над! Од сете моје чак не видим сени И душу чара са цветова кад. Ал' очи сузе. Једна звезда сјајна Јаче но друге растерује ноћ, Ах, за ме није то никаква тајна,