Звезда

Вгој 32

ЗВЕВДА

Стр. 251

Ја појмим добро њеног зрака моћ. Та звезда мила што трепери тако И на ме силно разбацује зрак.. . Ах, то је она!„ .. познајем је лако, Са душе моје распирује мрак. 2. Фвбруара 1899. г. Бооград. Душ- Николи^.

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. Љејвина

(НАСТАВАК) Е1Х Скоро иола сахата чекало се на повратак вагона. Николај Ивановић у нестрпљењу гризе усне, слеже раменима и уопште беше врло немиран. Уперио је поглед горе да би видео жену, а све шапће : — Ах, луда жено! Ах, будало преиспољна! Витлаш сама, без мужа... Е, ово је да Вог сачува! Како ли јој је тамо самој ? — Та, ако би се што и десило, свеједно је: била сама, или у друштву — ту све пропада што је у вагону, одговара Перехватов. — Молићемо... какве су то речи? Знате ли ви да она ни пасоша нема ? викну Никола Ивановић. — У нас је општи пасош и налази се код мене. — А шта ће јој пасош? — А су чим би ја доказао да је она моја жена... на случај, ако погине ? Ах, та то је највећа дрскост... отићи сама'.. Видите ли ви, јесу ли се већ испели горе, или још нису? — Чини ми се да још нису! Вагон се креће. — Ух, ни бинокла ни трубе!... Ми већ имамо бинокл, али госпоћа га носи само у позориште, а овде, где треба, немамо га... остаде у гостионици. Вите. Пермете .. рече Николај Енглезу што носи шотландско одело, што је такође чекао вагон, и гледао горе на велики морски бинокл. Николај Ивановић у мало пгго му не оте бинокл из руку. — Кескесе? — пита изненађено Енглез, а избечио очи. — Ма Фам, ма <1>ам... Луда ма Фам — брзо одговори Николај Ивановић гледајући већ на вагон. Мало постоја и он повика: — Е, хвала Вогу, срећно је стигла. Вагон је стојао на станици. Од задовољства он се прекрсти и врати бинокл Енглезу. Не мање је узнемиравао Николу Ивановића Коњурин, који је све зебао за се и говорио: — Не би р!)аво било паписати жени писмо

и казати: тако и тако... збогом, рођена, мене узвлаче! А овде има карта и писаљка... — Која хасна од тога? пита Перехватов. — Тхе, бар ће се наћи крај трупа писмо, па ће га послати. — Престани с труповима! дрекну на њ Николај Ивановић — Што нас плашиш? Видиш да су људи срећно узишли ? Међутим, вагон се спуштао доле с путницима, да оздо понесе горе нове пасажере. Из вагона изиђе слабуњав човек, капа му стоји на потиљку, сав блед на устима држи мараму, а једва се држи на ногама. Сигурно му се смучило при спуштању, онако као што се смучи од морске бо лести Присутни се склонише. Коњурин га погледа с болом и рече — Господе Воже мој! За свој рођени новац и колико мучења! Кондуктер свира у рог и нозива да се седа у вагон. Перехватов, Коњурин и Иванов улетеше први. С њима уђе и Енглез у шотландском оделу. Више и не бејаше путника. Кондуктер затруби и други пут у рог, затим — трећи пут и вагон се стаде подизати. Руси се прекрстише. Енглез метну у уста неки колачић, што га извади из малешне кутице, затим погледа на свој округли барометар, на сахат, па записа нешто у своју књижицу и стаде мотрити на све стране кроз бинокл. Уздизали су се уз страшну литицу. Неапољ и море губише се поступно у магли и облацима. Николај Ивановић седи, а згрчио се. — Осећате ли што? — пита га тихо Перехватов. — Осећам, али ни сам не знам шта. Коњурин је ни жив ни мртав. — Како би било да метнем те менице у чизму, под голен? И новце такође.. говорио је он, не обраћајући се никоме лично с тим питањима. Одговора не би. Енглез извади малу боцу, поднесе је устима, сркну, опет завири у барометар, и опет записа нешто у своју занисницу. — Збогом, жено!.. Због, супруго љубазна.. Помени раба Божија на случај чега... брбљао је Коњурин. — Ах, голубице, голубице ! Ти сад седиш у свом гнезданцу и чај пијеш, а где сам ја, лудак! Испод небеса лутам. И не би чудо било да од дугова на оваку висину идем, већ — од добра живота бежим и од својих властитих каиитала. Тфу! У тај мах Николај Ивановић викну и одмаче се од Енглеза. — Погибосмо! заурла Коњурин хватајући се за ограду вагона. — Господе! Шта је то? Кад тамо, а Енглез извадио из џепа неку кутију, и из ове пустио на скамију вслику жабу, која скочи право на Николаја Ивановића и застаде, жмигајући пред њим.