Звезда

С тр . 266 3 В Е

САМСАР МИТКО БРАНИСЛАВ Ђ. ЦВЕТКОВИИ - ВРАНА ♦♦♦♦ I — „Па пиши!"... Вели газда Митко, а очи му се наводнише — само што не капне суза „Писаћу" .. . одговара Лаза и затвара нро зор, на купеу треће класе! Готово!. .. И воз се крену. „Пиши!..." Довикну газда Митко, па гледа за возом, а он одмиче. .. одмиче . . . Тако је газда Митко, магазаџија, испратио свога сина — свршеног матуранта, преко у Немачку „да продужи образовање". „ .. Нека га, нек сврши ко што треба. После: друкче му се то рачуна, кад дође из прека, одма — секретар министарства; па после начелник, па — министар!..." Мисли газда Митко и пође кући. „ . . . Друго .је то из прека! Изгледа некако као најФинији јеспап ! ко — ко — - —" Ту газда Митко прекиде — није могао да нађе згодно упоређење. Све му се врзло по глави, да каже: „ко мутмел". — Али опет није казао. Јер његов син ни сад, ни кад се врати, неће личити на мутмел. У даљини зазвижда воз. „Е — сБогом! сБогом!" шапће газда Митко, а чини му се као да се то јавља његов Ј1аза, Тако је отпутовао Ј1аза „на науке". II Прошло је већ четири дана. Газда Митко седи пред магазом; кажипрст и палац саставио, па направио као котур и кроз њега пљује! Баш као кад деца играју „ЦицаМаце". Оно и постао је као дете. Све му мило; све се радује, што му је отишао Ј1аза „да свршава." Дођу сељаци, а он навије разговор тако, да га морају запитати: „А где је онај твој ?" — А он одмахне руком, али врло значајно и накрене главу од прилике на ону страну, где мисли да је Немачка. И онда сви знају да је Лаза отишао да учи за — министра. Седи газда Митко и пљуцка кроз прсте. Пљуцка и мисли : их, да је нешто сад у Берлину, па да седне овако пред дућаном и да пљуцка! А отуд, од пијаце иде Беличко поштар. Управо: трчи Беличко ноштар. А то иначе иије његов обичај. Бидело се да је нешто важно чим трчи тако. Памте, да је још три пута тако журио. Прво : кад је донео отворену дописницу поп-Гаји, у којој му пријатељ „хитно" саопштава да му је ћерка. (то јест, поп-Гајина) родила. А ћерка није била удата. Друго: кад је донео депешу госпо

3 Д А Б рој 34

дину Този, у којој му жена брзојавл>а : да зна све! А то све тицало се, Тозине једномесечне „погрешке" са учитељицом Тинком. И треће : кад је дао писару Ђури депешу, и место Гакшиша добио шамар! Јер: Ђури су јављали : да је отпуштен. Ово је четврти пут, како Беличко жури. Газда Митко смотрио га; чини му се : да ће баш к њему. Ту је промашио рупу и пљунуо баш на прст! Да, да — (ово „да — да", није казао газда Митко, него, лепо је кад у причи има повише тога „да, да" и „не — не!"). Дакле: да, да! Можда му већ пише Лаза ? Рецимо: дан је путовао ; дан, док се сместио; дан, док је писмо дошло и дан, док га донесе поштар. Таман четири. После, јутрос му и лево уво пиштало ! У том Величко стиже. — Ево ... . Ево ! — Шта, брате ? пита Митко — Пише Лаза ! — Е ? — Бога ми ! — Вели Величко. — Та не ће бити! — Шта не ће бити. Ти сад газда Митко као Марко телеграФиста. Кажем му: од Лазе је. Каже: Није! Јесте Није ! Кад отворисмо, оно од Лазе. А ето и Немецка марка ! . — Хе! Хе! Хе! — Смешка се газда Митко; сав смућен од узбуђења. Дохватио левом писмо, а десном извадио бакарни двајеслук, да части Величка. — „Узми — узми! Нопи што год!" — Вели Митко тискајући Величку двајеслук у шаку ! — „Узми!" И ту у мало што не цмокну Величка, Дошао му тако леп Величко, то јест: тако добар Величко, то јест: ни сам не зна какав Величко ?! А, јест! Хтео га је нољубити зато што му је учинио услугу, те му отворио писмо. Лепо је то : кад је пошта услужна. III „— л — Пиле сам нојео још до Београда, а слатко од дрењина, што ми ујна Маца дала, про суло се у вагону , један радник случајно спустио пијук, на моју бошчу, па пукла тегла. После су сви „пашажери" лизали . . ." „Е, што ти је свет!" Вели газда Митко „куд баш на бошчу да метне пијук! Српска ио сла! . . ■ Само да се цабе наједу слагкога!. ." Гунђа чича Митко, па настави да чита Лазино писмо у себи, па онда полу-гласно, па најзад гласно : „— — Овамо је све друкче. Становника врло много. Трамваји и Фијакери на све стране. Само зврји ! У каФани није као код нас, него : све фини астали и не служе мушкарцн него женске — келнерице — у црним аљинама, а беле кецеље — "