Звезда

Врој 34

б В Л 3 Д А

Стр. 267

„— Видига, молим те!" — Чуди се газда Митко. „ Пивоје јеФтино, кокоднасбоза " „Видига, молим те !" Чуди се газда Митко. „ — - квартир ми је врло леп. Кревет врло гаирок — -- — ". „Воли свет комоцију!" Пропраћа газда Митко „ — — Само су перине ; нема јоргана. Имам и нахткасн — - —" „Видига молим те !" Чуди се газда Митко, а у себн мисли : Шта ли му је то ? И прочитао је писмо, па се загледао у ону слику, на зачељу табачића. Као неки споменик — неки владар на коњу, а одоздо пигае ..Оти88 аик М . . То газда Митко, наравно, није могао прочитати, али му је све изгледало: да ће то бити негато, што је онај освојио, као, например што пигае на кнез-Михајловом споменику : Соко, Ужице и т. д .. А шта би друго могло и да буде ? Ту газда Митко затвори писмо. Мало за тим, затвори и магазу. (нАстдвиив се)

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. ЈБејкина

( наставак) 1,ХТ Једва једанпут нагаи путници стигогае на место, где је стојала груиа Енглеза. Николај Ивановић отрже се од чичерона, лактовима размаче Енглезе и са стегнутим песницама насрну на Гла•1>иру Семјоновну. — Глагака! Живогињо! Није ли то од тебе подло и несавесно?! Пита се, како си ти смела... повика он. али ту му се пресече глас. ГлаФира је седела на камену, сва бледа с полузатвореним очима, без шегаира, са раскопчаним мидером. Онај млади Енглез држи је за плећа, једна Енглескиња даје још да мирише гапиритус из Флагаице, онај стари Енглез тутка јој у уста некакав колачић а један опет стоји ту и држи јој шешир. ГлаФири бегае рђаво. — Глаша, голубице шта ти је ? пи га нреплашени Николај Ивановић, променивши тон. Енглез, што је држао ГлаФирин шегаир, окрете се Николају и гестикулирајући, брбл^аше нешто енглески. — Одлази! Не разумем шта ми торочеш на том мајмунском језику... ГлаФира Семјоновна, матушка, Јнта се догодило с тобом ? 1

— Ох'.. кући, кући!.. Одмах кући... Доле.. гаапће она. — Јеси ли бида на кратеру ? Да се ниси опрљила? испитује Николај. — Била сам, била... То је ужас. Врже доле. — Та, дођи себи, најпре. Како би таква игала доле?! Знага да то није близу... — Сад ми је добро.. Сад могу .. одговори она, одгурнув руком Флашицу и покутлавајући да стегне мидер. Не, не, одмори се јога... Само ми кажи, молим те, да се ниси опрљила? — Нисам. Ватра ме није додирнула. — Па шта се онда десило с тобом ? — Не знам ни сама .. Погледала сам, видела сам ватру, и одједном све ми се смути у глави .с. Страшно... - Па вреди ли то онда ићи даље? рече јој Коњурин и почегаа се иза увета. — Куда ћемо даље? Догали смо где треба... Ено кратера, видига, где онај Енглез стоји с чичероном. Нема ни дваест корака од нас, — вели Нерехватов — А гата ћу са женом? пита Николај. — 0, Боже мој, па то је тренутна ствар. Види и — натраг. А ево господе Енглеза, они ће бити код вагае супруге. Не би лепо било доћи до кратера и не видети га, него отићи назад. — Глагаа! Теби је сад добро?... Могу ли ја за часак тркнути до кратера? — Иди, али, ако Вога знаш, жури гато пре назад. — За часак. Ево ти боца селтерске воде. Пиј мало. Видига како ти је муж болећив, воду за те вуче, а ти од њега бежига. —• Куд сам бегала? Ја сам угала у вагон, а кондуктер ме је силом одвукао. Стари Енглез узе од Николаја Ивановића боцу селтерске воде и стаде је отварати. — Ево мсне за тили час. . јога једном рече Николај Ивановић жени, па иозва Коњурина: Хајемо што ире, Иване Кондратићу! — Не, не. Још ми није додијао живот, брате, одговори овај. — Зовега ме тамо, где свет пада у несвест од задовољства. Нека ме сачува Вог, може се и мени гато догодити... Да се занесем па да паднем у ватру, а овамо меница и новаца носим на 4000 рубаља. Не, не! Боље је да останем код твоје жене. — Хоћете ли ви ићи, или не? повика Перехватов и пође. Хоћу, хоћу. Друкчије се не може. Већ сам дао реч да ћу цигару на Везуву запалити, рече Никола и похига напред али га вођ привуче на конопцу, којим га беше опасао — 0, иди врагу! Шта ти мене држинг на улару, њутико талијанска ?