Звезда

Вођ га ухвати под ру«у — Пазите г. Иванове! Вођ вели да је на 30 корака одавде неки Америчанин прошле године пропао у кратер. Иванов пребледи. — Свјат, свјаг, свјат... Свето је ово место, рече он и покори се спроводнику. Вођ доведе Николаја на ивицу кратера, по каза му прстом доле у пропаст и говораше нешто талијански, па онда одскочи назад неколико корака и натаче му конопац. Николај Ивановић се надвири и побледи од страха. На дну понора чу се грмљава, из кратера је излетео грдан стуб ватре и дима и још нечега као раскаљено гвожђе. Загушљив, влажан дах удари у нос и пресече дисање. Никола Иванић осети како му се у глави мути, и једва изговори вођу: — Назад! Води назад! Овај повуче конопац узе га под руку и нешто забрбља. — Фу-у у! развуче Иванов и не слушајући вођа. — Дакле, тако је то'?!. Пред њим стоји Перехватов блед, не мање пренеражен. — Величанствена појава рече он најпосле и, насмејавши се, запита: — Запалисте ли ви цигару на кратеру ? Хвалили сте се бар! — Мани се! Ја сам то друкчије уображавао. — Да.. Ту би се и јунак уплашио, а камо ли жена... Сад ми ннје чудно, што ми је жена гако прошла. — А видите ли, да Енглескињи није ништа било ?... ' — Тхе, Енглескиња ! Енглескиње имају дупле нерве. За два минута они беху код ГлаФире, Она се опоравила. Коњурин је огрће огртачем — Еј, плашљивче! рече му Николај Ивановић. — Дошао си на Везув, а поплашио си се кратера! Срамота! — Лепо, лепо! С{:ам, срам! Тек, што даље то боље. Што ће ми кратер? Он не треба трговцима ? одговори овај. — Јеси ли видео? пита ГлаФира мужа. Је л да је то ужасно? — То је опширна катастроФа, одговори овај. — Гора је од гигантског корабљекрушења, гора је од — Е, добро. Сад се ваља вратити .. Где је мој во!) ? И Николај Ивановић с ГлаФиром и Коњурином пође натраг са својим чичероном — Ја, како ли ћемо се сада спустити? Стра шније је спуштати се него пењати. . Вр ! . вели ГлаФира и уздрктав, слеже раменима. — Као да ми је мраз нао на тело.

— Пренесите светитељи до доње станице! шаггће Коњурин. Они су хитали. Вођ иде иапред и сваки час уздржава их, пружајући попреко пред њима сво.ј алписки штап. (НаставиКе се)

П V С Т И Њ А ИЗ ЛИРСКИХ НАБАЦАЈА - ПАВЛА МАНТЕГАЦЕ ПОД НАСЛОВОМ „М Е Л А И X О Л И Ј А" (са рускога превода Мантегацовог рукописа) Каж)/ ми, да је Вог свемогућ, али никога не презире; свемогућ, алн да је у Њему уједињена сила са мудрошћу. Ако је то истина, зашто је Он онда покрио земљу толиким пустињама? Зар није довољно што нам је уделио тако малу планету. бачену у бескрајни простор као мало острово на непрегледноме мору?.. Знам једно, да Вог, разуме се, неће хтети да чује глас наше тапггине. Титани су се хтели попети на небо; библиски мужеви саградише вавилонску кулу; Прометеј је покушао да отме огањ од сунца.. Све је то била - таштина; а Бог реши да казни децу Титана и оне хпто саградише Вавиловску кулу. и потомке Прометејове, покривши земљу пустињама. И ја сам видио те пустиње, покривене песком, жутим, као што је грива у-лава; видио сам их и травом покривеним, али и та трава, у току многих месеца, такође је пожутела и личила је на лавову длаку. И зелена, као и жута пустиња, говораху људима исте речи: „Зар не видиш, сине Адамов, како си ништаван? „Овде, у пустињи, коју хоћеш да пређеш, изгледаш ми као мрав, кога је понео ветар на средину ове огромне равнице. „Јури он, бедиик, ради са својим малим шапама, удари десно, па се врати лево, и са нестрпљењем жури се и врти у центру овог недогледног нростора; и залуд призива у помоћ своје другове, јер ће умрети пре него што стигне до границе тога простора. „Тако и ти, горди човече: у мојим мртвим пределима блудићега и дању и ноћу, и цропашће твоја горда тагатина, као гато прсне мехур од сапуна полетевши у ваздух; а то ће се пре догодити него гато дођега до гвога далеког места живовања .