Звезда

БРОЈ 43

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 15 АПРИЛА 1899

ГОД. III

и 3 л а 3 и четвртком и иедељом Ц Е Н А за i меоец 1 динар или 1 круна

Претилату иримају све иоште у Србији и иностранству

ЗВЕЗДА

ПОРОДИЧНИ лист

Претплату трвба слати : Стеви М. ВеселиновиИу ироф. Богословије НЕПЛАЋЕНА ПИСМА не пгимају се Рукописи не враЋају се. угедништво се налази.* Кнежев Споменик бр. 9.

БРОЈ 15 ПР. ДИН.

У редник : сЈаиЛс ЈШ. с&ссаАинс&Љ

бро.ј 15 нр. дин

ИЗ „ЛАДОВНИХ 1ЈЕСАМА" Мајка ми је живот дала, Са животом љубав своју Чистом вером задахнула Груди младе, душу моју. Ал' једнога чудног дана — Ох, сећам се живо сада, ПГто дарова мени мајка Ја иоклоних теби тада Веру чисту, љубав нежну, Живот млади, срце своје, У заносу понављах ти : Ове је твоје. . . све је твоје! Ал' кад опет дођох себи На душу ми терет нао, Ако дозна мајка моја Да ли ће јој бити жао ? Имета.

I Умро сам у време кад обично лежем спаваги. Нисам умро —- да се послужим службе ним језиком: природном смрћу, него сам се убио. [Грислоиио сам револвер на чело, одапео и ствар је била одмах свршена. Нико ме није узнемирио до пред подне. Било је у недељу, па газдарица зна да празнпком дуже сиавам него обично. Да сте је пидели како се пренеразила, кад је ушла у собу! — Јес' он је! Ено крви...

По подне дође најпре власг с лекаром и два грађанина, ко.ји су непресгано окретали главу од мене. Лекар је збиља констатовао самоубиство Наиисаше и потписаше протокол с примедбом: Никакво писмено није но себи оставио. Власт ме још једанпут с презрењем погледа, па одоше. Писмено! Као да се револвером пише! После дођоше неколико пријатеља Један од њих стави питање: хоКемо ли га уврстити у ре довне или ванредне мртваце? Услед чега је други предложио: да ме уврсте у ванредне на новом гробљу. — Посаветоваше се и решише да сам био луцнут у последње време, узимајући у обзир и некакву моју љубав. Дакле, погреб као и „редов них" мртваца, што ми није ни мало по вољи било. Хтедох протествовати; али ми мртваци нисмо у стању говорити, а услед укочености тела не можемо ни сиољним знацима да изјавимо своје незадовољство. У нама су све страсги утишане; али осе! амо све што се око нас збива, због чега се по некад и у гробу преврнемо. Решише пријатељи и да један од њих држи посмртни говор. То ме је сасвим наљутило! Знам да ће у говору половину слагати, јер је то правило за мртвачке беседнике. Бар ћу се у себи смејати, кад осетљиви слушаоци стану оплакивати — беседникову лаж . Договоршне се да преко ноћ седе код мене, па одоше у кавану да се постарају за вино, мени за душу а њима за зд^авље, и да направе програм за погреб, разуме се, без мога пристанка. Добро те нисам оставио новаца, ко зна какве би глупости починили пре него што ме стрпају у земљу! Нису ме „окупали", него само обрисаше усирену крв врелом водом, па после, на предлог једне бабе, овлажише ми тело сирћетом, што ме је освежило и на чему сам баби благодаран био. И њих је, бабе, наљутио мој празнични капут, јер при облачењу нршге на леђима, што се и мени често дешавало. Положише ме на сто, ужегоше свећу више главе, па стадоше успремати собу, завирујући у сваки кутак не би ли што нашли да прикрију. Она баба добротворка завлачила је руке испод подглавника, али осим једног прамена коса ништа друго није нашла. Косу је сагорела не