Звезда

Стр . 388

ЗВЕЗДА

писато јој из Хамбурга 1843. г : „при свем том — јадикује он — моје је срце у бризи ја сам моје сирото јагње оставио у Наризу, где тако много курјака има. Ја мислим неирестано на тебе, и не могу миран да будем Неопредељене и мутне бриге муче ме дан и ноК". .„Ти си једина радост мога живота, не прави ме несрећним. Боже! Боже! већ 14 дана нисам те чуо да цвркућеш. и ја сам тако далеко од тебе То је право прогонство". Његову Матилду опевали су многи немачки и Француски песници и за ту цељ Хајне јој удесио нарочити албум, у коме је на првом месту била једна његова песма Носле седам година проведених у дивљем браку, Хајне је се венчао са Матилдом тек 30. Августа 1841 г на то га је - вели — нагнала оно чудовиптте Бернеова пријатељица г-ђа Вол*), и на тај му се начин осветила; њој благодари што је се оженио, али ће јој се за то осветити ,,Кад сам из цркве изашао направио сам тестаменат, моја је жена универзални наследник, но под једним условом, да се после моје смрти поново уда, сигуран сам, да ће бар један човек сваког дана моју смрт сажаљевати : „запгго је сиромах Хајне умро ? да је још жив она не би била мојажена". На ову шалу Матилда се само смејала. Кад је 1844 г поново ишао у Хамбург повео је и Матилду. алн пошто се није могла сло жити са његовом породицом брзо је се вратила натраг у Париз, и Хајне јој тада пише: „од како си отишла ја ништа друго не радим до уздишем. Нећу више да се одвајам од тебе Осећам више но икад нотребу да си ми пред очима" — „Најважније што ти имам саопштити то је да те, моја драга жено, љубим до лудила" Јога један доказ колико је Хајне волео своју жену Матилда је преживела Хајнеа умрла }е у истом мееецу кад и он, али иосле 27 година након смрти његове, 1883 год У Хајне је био не само песник, но и философ и политичар. Политичар је био само речју; жа лосно апсолутистично стање у Немачкој где јесвака слободоумнија мисао била угушивана црвеном писаљком цензоровом, — изазивало је најжешћу осуду од његове стране он је критиковао, излагао подсмеху, и то је било све, а да своју мисао приведе у дело, то није могао. Он сам у писму Варнхагену признаје: да хоКе само да говори. Ин тересантан је одговор његов Коту кад му је овај јавио како краљ (баварски) радо чита анале (које је Хајне уређивао). „Ја мислим — вели Хајне крад> је доста паметан, да сабљу цени по њеној оштрини, а не по доброј или рђавој употреби." Био је велики обожавалац Наполеона, у њему је он гледао савршеног јунака, народњег човека ") Још ва живота Бернеова Хајие се са љим много закавџио и нападали су један другог, иа је и иосл ј љегове смрти наставио нрепирву са његовом нријателЈИЦом Вол и н.сним мужем, сакојимјс имао и један двобој.

браниоца заосталих освојења револуционарних, оН сам вели, да његово уважавање Наполеона не односи се на радње његове, већ на ђенија људског, па звао се он Александар, Цезар или Наполеон. Радње су Хајнеу само одећа духа човековог, а историја није нигата друго до гардероба човечи јег духа. „Љубав по кадигго воли старе капуте, и тако ја волим огртач од Маренга Овде је генерал Бонапарта, тако јако сркнуо из пехара славе, да је у пијанству посгао конзул, цар. светскн освајач." Јога 1833 год. пишући чланке о Француској, он је Французима наговештавао уједињену Не мачку као страховиту силу. „Ви Французи, имате да се плашите ослобођеве Немачке више, но од целе свете алијанције заједно са Хрватима и Козацима " У Тјеру — кога је називао Гетеом у политици — још тада је гледао најзнатнијег сувременог државника А у предговору своје „Не мачке" писаном 1844 године, са свим иророчански пише: ; ,Међутим Елзас и ЈХотрингија придружиће се опет Немачкој, кад ми дов[ гаимо гато су Французи започели" и т. д Његове „Идеје" или књига Ее §тап(1 (1820 год.) које су угледале света и на нашем језику у преводу пок. Мите Ракића, нису нигата друго до — како се то обично каже — песма у прози; његов биограФ Прелс обележава то као сагиричко појетички Фантастички комад", а за њих вели да је покугаао у једном автобиограФском Фрагменту да унесе чист слободан хумор, „до сад сам пигае Мозеру — показивао само виц, иронију, и ћуд, а јога никада онај чисти исконски, пријатан хумор " У Француском журналу Еигоре 1И;1;ега1ге писао 0 833) историју новије литературе у Немачкој, друго издање изагало је (1836) под именом „Романтична школа" (а на Француском нод насловом 1)е 1' АПета^пе). Јулџјан Шмит за ову Хајнеову „романтичку гаколу" вели, да је то најзнатније гато је песник поред својих најбољих песама написао. Ниједан доцнији критичар и историк није сугатину немачке романтике огатрије и коректније аналисао. И ако није био активни присталица Сен-Симониста, ииак је се у млогим тачкама слагао са њима. „Сад се, нигне Варнхагену 1832 бавим историјом револуције и| Сен-Симонизмом, и о обојем ћу писати, али морам још млого да студирам. Мигаел Шевалије (Сен-Симониста) мој је врло добар пријатељ, један од најблагороднијих људи гато их ја знам/' Живећн у Паризу Хајнеов је углед све више растао, и док су његови чланци у Аугсбуршким новинама правили сензацију, дотле су други његови радови превођени на Француски. За Кеуие (1е8 с1епх Моп(1 наиисао је Бе 1' АПетап^е (Јеријз ЕиИег. Намера му је били да тиме исправи погрешно мигаљење које је у Француској распрострто о немачкој философији. (свршиие се) • г— -♦—♦ *Т»>