Звезда

БРОЈ Б2

БЕОГРАД, НЕДЕЉА 16 МАЈА 1899

ГОД. III

И 3 Л А 3 И четвртком и иедељом Ц В Н А : ;(А 1 МКОЕЦ 1 ДИИАГ ИЛИ 1 КГУНА ПреШлату иримају све иоште у Србији п ииостраиству

ЗВЕЗДД

ПОРОДИЧНИ лист

ПгЕТПЛАТУ ТРЕБА СЛАТИ : Стеви М. ВеселииовиИу ироф. Богословије НЕГ1ЛАЋЕНА ИИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ Рукописи не враЋају се. уредништво се К алази: Кнежев Споменик бр. 9.

БГОЈ ПГ. ДИН.

БГО.Ј 1Г> ПГ. ДИН.

*• Кад сунце тоне у рујно море, И сухо лишће зашушти боно, С црквице свете кад јекне звоно, Молитве шаљем свевишњем горе. Природа склапа зенице своје, Уморан цветак повија главу, Лахор милује љубицу плаву И носи небу молитве моје. Ваздух се нија, — богиња слета С висина рајских на земљу доле, Да санком слади тугу и боле Отровног злобом иакоснсг света Међ' звезде јасне ја видим Бога, И чујем песму анђела свети', С молитвом благом душа ми лети И тамо тражи анђела свога. Д. Ј. ДимитријениК. С В Е К РВ А СЛИКА ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА Јанко М. Весе<линовић I Оста Нера Маргићка удовица. Покојни њен Иван оставио јој је досга и у имању п у малу; али највеће благо, што јој оста, беше спнчић Пера — дечко као златна јабука. Пера је бпо доста јаторан, бпло му је скоро дванаест година, и већ је довршивао школу у селу. Господе Боже, што ти је мајка! Гледа у Перу као у неку светињу, Боже 'прости, па га кити и одева као каквог господичића. Питају је жене: — Мислиш ли се, Неро, удавати ?

— Не мислим. — А млада си још, јадна. — Хвала је Богу. — Доведи бар човека у кућу нека имаш мушку главу. — Имам ја мушку главу, Богу хвала ? узвикује она поносито, на тек стане миловати Перу по свилено.ј косици. Е, што јест — јест: али јој у нашем селу није бнло равне. Знаш ли што је пука сиротица — неког покојног Ранка Гоље кћи — ама је држање нмала некако господствено. Није она јорданила тим, па да човек рекне: ете, нашла се вила у чем' није била; иије, брате. Она се није понела; таква иста била је и девојком; то и Ивану занесе намет, те не хте погледати ни једнс газдинске кћсри, него узе њу. Нико њу не виде босу и не очешљану, нико је не виде прљаву и исцепану, и ако је била убита сиротица. Паметна и мудра као видра: никад селом нс пође ћак за њом. 0 свакој си девојци у селу могао по нешто рећи, а о њој никад. А добро се чувала од рђава гласа. Знам, покојни Иван причао нам је једанпут како се запазио с њом. „Приђем јој" — вели — „па је позовем у коло. Она пође, ништа ми не рече. Кад се пусти коло, ја станем с њом па се станем шалити Она ћути и ништа ми не одговара. Кад јекну свирала, ја је опет позовем у коло. — „Нећу, Иване, — хвала ти!" Ја јој се маших руке да је силом повучем, али ме она погледа, ама некако онако, као отац кад ме за што прекорева па рече: „Играла сам с тобом; ето и других девојака иа играј с њима." — „Ама ја хоку с тобом!" „Није то лепо од тебе!" — рече ми — „Ја сам сирота девојка. Знаш ли шта ће све ово казати ако ја с тобом оиет заиграм ? Прођи ме се, па иди и тражи своју прилику!" Лепо ме уби Од тога часа више ми не сиђе с памети И да је по којни бабо не испроси за ме, сишао бих с памети Него, дао Бог, он неки паметан човек, па чим му рекох, он готов. И у триста добрих часа! Како се некако Мартића кућа ускоро за тим ископа, би зло прошао Иван да је другу коју узео.