Звезда

Стр. 410

3 В Е

3 Д А

Бгој 52

Али је она знала поштовати и уважавати своју срећу. Из сиротиње у имање, готово у бо гаштину; поред човека, који беше и паметан и леп, кога је она волела и који је њу волео она осети сву срећу што је Бог може дати двоношцу. Није се умела ни могла уморити. Истина помреше старији, али они посташе само пажљивији и обазривији. Дани су им пролазили у раду и пажњи. Дома^а брига и терет не дадоше им да се заносе лудоријама и да траће дане у бесмисленим препиркама. Слатко су јели залогаје што су трудом зарађивали; а тренутке одмора грабили су да добаце једно другом милосну реч. Крајем прве године брачног живота њиховог благослови их Бог мушким чедом. Млади — луди, они још и не разумеваху какав је и колики је тај дар Божји; тек опет у Нерином срцу и души јавише се неки нови осећаји. Еао сироче она није имала ни детинства као што се није надевовала — па није имала кад градити ,.младе" и китити их (Или је радила у кући, те матери помагала, или је ишла за туђом стоком по пољима и пдтесима). Није дакле имала кад, као њене срећне друге, играти се игром као женско чељаде, од детета учи да брине бригу материнску. Тек, тек опет у њеном се срцу отвори један нов извор љубави према овом нејаком црвићу Она се сећала свога детинства и оне детинске радости, коју је осећала, кад је мајка помилује или пољуби. И она се над колевком малог Пере претвори сва у срце и у милошту. Сваки слободан тренутак лебдела је над његовом колевком; говорила му, певала, смејала се и дерала се као луда од радости кад се дете први пут на њу насмешило. Шта и шта пута дозвала би и Ивана. — Ама, шта ћу ти ? — Ходи да видиш. — Шта? Па се дигне и приђе јој. — Погледај како се смеје. — Ти си гуска, а оно је гушче! — пресудио би Иван, па би се вратио да се одмара. Сваким даном расла је и љубав њена. Она је прожмала и испунила јој и душу и снагу. Све друго било је за њу од мање вредности Не би она за живу главу недељом или свечаником оставила детета; шта више играње с њим беше јој као неко празновање Па баш и да би се нашаб ко да се око детета нађе, она му не би веровала, јер јој сс чинило да то нико као она не уме. А сем тога и бојала се да јој ко дете не урече, да му што не уврача, као што има бездушнога света. Дете је проседило, пропузило и проходало. Све су то биле радости које само мајке осећају, јер је њих једине Бог благословио да осете. Требало је чути је како брбља с њим, како га вода, како га учи да љуби у руку и у образ, требало

је то све чути, видети — па би тек онда могуКно било сазнати колико је срећна Нера. Крајем треће године нађе јој се женско детешце. Али с њим не беше срећна: умре послс неколико дана. Плакала је за тим малим црвићем као луда, али чим се предиже она опет руке око Пере састави. Учила га је свему, чему је мислила да треба да га научи. Сама му је претходила примером. За све што је добро упућивала га је да ради, а од онога што не ваља одучавала га је једном једином заповешћу: не ваља се. До своје шесте године Пера је много што шта од матере научио. Научио је да се ие валА леновати, да се не ваља будан у постељи лежати, да се пе ваља туђе дирати, да се не ваља другог нападати, да се не ваља инатити, н многе н многе ствари, што човеку у живот)- могу немира или штете нанети А тако исто научио се и свему тто се ваља. Кад је ушао у седму годину опреми га Нера весела срца да га „на школе даде". Али тамо нађоше да је још нејак и да може иочекати. Онда Пера пође помагати и оцу и матери. Још од нре он јој је био десна рука: да накупн пверја, да опотне лонце, да наломка сувади, да прииази да врана не однесе које пиле, (ту га је мати научила бројати), да одлучи јагањце, да купи шл>иве и друге ситне послове; сад је почео и с оцем ићи за плугом те је гонио волове; онда је чувао и напасао марву и нуно, пуно послова вршио, за што би нарочит слуга требао. У томе пословању прођоше му и седма и осма година. Тек у деветој ступи у школу; али тада више не беше дете, с којим се могло играти; већ је прилично омудрао, па се и стидио. Међу тим деца се Нери никако не држаху; родила је још двоје, али помреше мала и нејака. Није то било лако ни Ивану ни њој, али су око Пере руке саставили, те се молили Богу да им бар њега одржи. Кућом се паметно руковало; иоред свега што је тако мало руку, Иван је свуда стизао, са својом честитом Нером, те је успео мало и да заокружи имање. Е, али — „ум за морем — смрт за вратом." Једног дана закуња Иван. Ухвати га некаква грозница; онда ударише га санције и он -— умре; не номогоше ни толике врачаре, па ни сами доктор: оде, веселник, Богу на истину. (наставиђе св)