Звезда

Врој 52

В В Е

з Д А

Стр. 411

IIЛ ТВОМЕ ГРОБУ

Жалосној врби грање силином ветар вије, А под њом хладна земља иајбоље срце крије. ЈЈо твоме гробу лепо, мирисно цвеће цвета, Ал' оно нема сјаја — мори га гробна сета. Од људи нико не зна, ко у том гробу лежи Свакоме чак и мис'о од црне смрти бежи. Ал' ја на тво.ие гробу сузама Бога молим За покој души твојој . .. јер ја те и сад волим. Доб. В, Вакић.

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. ЈБејмина

(сличпетак) 1.Х X VIX Пут из Венеције преко Понтебе у Веч један је од најлеиших жељезнпчких путева. Он пролази кроз дивље, неприступачне планине. Наши путници секренуше и > Иекеције једног леног и топлога јутра. Било је више од 12 гради топлоте. А кад настунише иланине, осети се нагло хладно11а. ГлаФира Семјоновна огрте се тонлом хаљином. Супруг њен и Еоњурин, ако и беху угрејани коњаком, игго га носише собом у значајној количини. -- такође набацаше на плека своје кануте. Код Понтебе на висовима опазише снег. Одатле снега беше све више и више. У вагонима незагрејаним осећала се јака хладноЈиа. — Руски дух дише... радосно рече Коњурин, кад кроз ирозор спази дубок снег. Из ручнога пртљага извуче он тада свој црвени покривач и њиме умота ноге. — До рускога духа је још врло далеко одговори му ГлаФира. — Ја велим због снега, матушко. Ово је исто као у нас, у Руси.ји православној. Рие, какви су сметови. У Понтеби је талијанска граница. Туда се иреЈ)е без особитих догађаја. ГлаФирине чипке пренеше се без царине. Она беше сва блажена због тога. У ПантаФелу, где променише воз. већ се зачу немачка реч, иојави се пиво у чашама; на сваком кораку видиш Тиролца у оригиналном шеширу на глави. Дежмекасте Тиролке носе и продају на црну хлебу комадиКе шунке, танке као писа11а

хартија. ЈЗагоии се истина загревају, али опет у њима беше хладно. ГлаФира Семјоновна се замота у што је год могла и завали се на диван да спава. — Ех, како би нам сад добро дошли наши капути, а ми их стриасмо у багаж! рече Коњурин седећи у.капуту и покривачу, набаченом на плећа, и уништавајући на мах три комада тиролскога хлеба са шунком, пошто их је најпре наслагао у гомилу. — Колико нам треба, матушка, до руске границе? заиита он ГлаФиру. — Четрдесет и осам часова, беше одговор. — Свега? Ура! . Чим стигнем на границу, одмах шаљем жени милу депешу: „Идем с љубављу жив и невредим у целом свом сасгаву. Изиди, супруго наша љубазна, те цредусретни свога мужа на станици." — ПГто ће ти тако дугачка- депеша? Знаш ли ти да то много кошта? примети Николај Ивановић. -- Пљуни!.. На рулету у Монте-Карлу пет стотина пута више се посејало и дало црвеноносим банкарима; дакле, што би се жалило за дирљиву депешу жени ? Двадесет и пет рубал>а ћу дати на то, само да буде што дирљивије Сутра у .јутру стигоше у Беч. ГлаФира Семјоновна одржа своје обећање и они не остадоше у Бечу, него ручаше на станици, искапише неколико чаша пива, на се кренуше даље на пут. — Налипаћу се чаја на ирво.ј руској станици! виче Коњурин. — Знате ли, људи, да ме утроба мучи, — ето докле сам дотерао без чаја толиким постом ?... Сад ћу се бар напарити до миле воље. На станицама даље од Беча стадоше се јављати ме1)у момцима Словени. Оии знадијаху ио неку руску реч. У Галицији се већ могоше леио споразумевати. Коњурин плива од милине. — Ночели су већ разумевати руски. Ено одакле мирише Русија! рече он, вративпш се с једне станице у вагон. — Неки Чивутнн ми промени руски новац у овдашње наре, и руски говори не може бити боље. Мора бити да је близу Русија нравославна. То осећам додаде он и заурла руску песму: „Конченг, конченг далвши путБ, „1)ижу краи родимни! „Сладко будетт. мнћ отдохнуп, „ С '1> подружкои милои." Приближише се руској граници. Николај Ивановић се осмену, па ће рећи: — Кроз четврт сахата биће: збогом аусгриски „гул^ден"! Здраво руска рубљо! И онда ћемо бацати петаке ^пет копејки) за чашице ракије и двајестаке за чај. Коњурин развуче уста до уха. * Сгигоше на руску границу. Указа се руски жандарм, затим војницн пограннчнс страже са зе-