Звезда

Стр. 422

3 В Е

3, Д А

Број 53

који су тражили свог учитеља. И Петар се одвоји, иође њему и рече: раби! — Ја сам, одговори. И Иетар с*е ириблилси, дође до њега додирну његову зеницу и стаде га окретати: Аиостол је окретао иемљину куглу. И час дође да се покаже народу. Изиђе на балкон Доле се лелујала маса света и из ларме и галаме зачу се детињи таиак гласић: „Христос васкрсао". И тек што иоче а балкон поиусти. Уплапш се ужасно, пробуди се, протрља очи и опази да је задремгГо на клупи. Било је подне. Хтео је опет у шуму, да очекне док његово доба не дође. Сунце нека би га осветило, тамо горе. Док се пео дувао ]е хладан ветрић. Тичје химне. Небо плаво, празнина у пучини Све без замерке. Све ново Па и он сам нов. Гледа руку, рука Божја; па како слободан, ведар његов дух! Па удови слободни, поуздан у се, сигуран. Ни да иомисли да мисли и размишља. Смешио се благо, кад је помишљао на бедне ФилосоФе овог света Дирну га, што су они хтели непгго размишљањем да до куче, пачају се око тога као деца, кад би хтела нешто да прну у свет сво.јим ручицама. Не, не — ту треба крила, махова орловских — снаге божанске! У глави му као грдан дијаманат, којиосветл>ава све пучине и поноре; у његовом царству није било више мрака. . И знање свану. Звона на цркви зазвонише. По долини захорн се свирка, Баздух као да пишти. Он се саже, прислушну, кад чу. Не погну главе, не клече. Слушао је, осмешкујуКи се, као иа глас старог пријате.ља. И Бог отац говорио је тог часа са својим сином. љ

РАЗОРУЖАЊЕ (наставак) ПТта је ностигнуто борбом у таквим облицима? — упитаке читател,. Да је бар тиме уз припомоћ ове велике производње уништен прави узрок рата: недостатак срестава за опстанак. У старо доба ваљало је да један од другога отима комад хлеба, сад има тих комада толико, да би при прапилној подели истих сваки био сит н сигуран. Немајош сто година од како је Малтус доказивао, да становништво брже расте но средства за живот, због чега онај вишак становништва мора да номрс од глади, епидемије и, између осталог, у ратовима. Малтусова теорија изазвала је много л>утих препирака, али ју је најбол,е победио сам живот: показало се, да средства за живот брже расту но становништво тако, да садашње човечанство не

страда од сиромапггва него од богаства, од сувишка средстава, од сувиитв ароизводње, која се нојављује као узрок периодских криза. Да резимирамо наш одговор против тврђења дарвиниста — заштитника рата: облици борбе различни су, превласт једне или друге зависи од услова времена и места; услови се мењају; новн Фактори излазе на позорницу, а стари губе значење и своде се на нулу. Супарништво у Форми обичног боја — застарела је Форма борбе, излишна је и непотребна при садашњем ступању друштвеног развића и чува се још само у успоменама као ствар, која је се преживела, као архаизам Мишљење о неизбежности рата као појави припадајућој човечјој природи, такође се завија у реториске Финесе. „Рат је основни елеменат (1Јг(1етеп1;) светскога поретка", „рат даје одушку осећању потребе рушења, које има у свакоме човеку/' (Лебон) итд. Али шта је то? Ми знамо да у органчзму сваког човека Има много и разних Функција варење, крвоток, мишљење и др. за које постоје одговарајући органи: желудац, срце, мозак. Али још ни један физиолог није нашао међу органским Функцијама — Функцију рушења; међу органима — орган за бој. У мозгу на пр. извесне партије, вијуге, делови представљају органе ових или оних Функција: говора, кретања., вида итд. но органа за рат нема. Значи да су аФоризми о „ЦгЛетенг"-)' проста бесмислица. Или боље рећи, кад се ослободе од своје реторске љуске и пре веду на обичан језик, она ће се исказати овим силогизмом: до сад су се л.уди тукли, тући ће се дакле свакад. Силогизам, као што видите није баш ногођен. Некакав историк израчунао је, да је од 1500 године ире Христа иа до 1860 године наше ере закл,учено 8000 трактата о вечитом миру. Про сечно сваки трактат трајао је две године У место вечитости — две године! Нема шта да се говори овде где је сам Факт овако речит! Он нас наводи на размишљања, која баш нису весела. А ипак он не доказује да је рат човеку неопходна нриродна нотреба. Вио је потреба, можда, а зар је мало што било човекова потреба у разним епохама ње гова живота, и људоједство и ронство и инквизиционе муке. .. било па прошло, — то је важно. У опште историјско гледипгге - опасиа је ствар. Историци су склони да дзџконе сваки Факт, који их је изнеиадио Потукли се Немци с Французима, — оног тренутка био је готов закон историјског судара, гермаиске расе са ромџнсџрм. Нема већег аисурдума; није ништа противније науцн но такав начин расуђивања. Ми смо већ Формулисали појам о закону у научном смислу: једнаки услови свакад дају једнаке ресултате. А у исто ријн се никад услови не понављају, данас није оно што је јуче, а сутра није оно што је данас. Према овоме никаква историјска појава не може да се озакони. Разуме се, она може да се понови у промењеном облнку у неколико, ако су се услови ма и незнатно изменили, али она не мора никако