Звезда

Стг. 428

3 В Е 3 Д А

Врој 54

Ја намеравам да идем, гроФице . . . Коме да дам ову чашу — кнегињи ? ... Тимотејев устаде, да би послужио кнегињу, али кад се вратн он застаде код гроФиие кнеза Данила. — Мој млади нријатељу, шапну му старац смешећи се: — будиге л>убазни! ... — И кнез показа очима на младу дево.јку, која тада прелиста ваше албум, — Занимајте госпођицу. -- Јесте ли задовољни, гаа соиеЈпе? Занимали вас ово друштво? — упита кнез грофицу Орбек. када се Тимогејев удали. — Ја сам вам и раније говорила гаоп соивЈп, да мени није потребно друштво . . . — Али вама је досадно, Ирина; у друштву стараца вама не може бити пријатно . . . Ви знате да ја желим, да не буде тако, но ја се бојим .. . бојим . . . Изволте, Викторе Михатовићу, узмите вашу чашу и приповедајте гроФици о гоме свету, који ми тако давно нисмо видели, — обрати се љубезни домаћин Ардову који им тада приђе Ардов је сматрао себе љубимцем и идеалом женских, а и сам је био велики обожавалац нежног пола. Ну у манирама тога светског каваљера могла се приметити и нека врста презирања и гордости ирема томе полу. — Ти си веома лепа, али ја прозирем у душу твоју, разумем сваку твоју реч, сваки твој поглед, — тако резонујући, он би се с уважењем клањао свакој дами. И сад, гладећи белом руком браду, у којој се бељаху неколике сребрне власи, Ардов еасвим особеним тоном, којим је говорио само са дамама, стуии у разговор са Ирином Дмитријевном. И гроФица, у почетку уздржљива а иотом све живл-.е и живље упусти се с њим у разговор: лак салонски, но без икаква смисла, у разговор, којем нема краја и који нема никаквих закључака и извода. Ардоз је познавао гроФицу још из Петрограда, када је, — као жена једнога угледиога човека — била као украс у свакоме друштву, Две године потом гроФ Орбек умре, и гроФице нестаде са хоризонта престоничког, Један <'.зме],у најсјајиијих салона петроградских ишчезе. О гроФици Ирини говорило ее и жалише је две — три недел.е — и, наскоро заборавише је. Ирину еу жалили нарочито с тога, што покојни Орбек, после смрти, осем дугова пије јој ништа друго оставио. — Замислите, се4<;е гааТћеигедаке јеипе 1егагае седам година провела је са тим старим, преживелим човеком, надајући се, пајзад, да ће бар носле смрти њетове поживети, а гле — од 1:вега тога ништа! Па зар ј,е жо награда, зар то утеха, 4Ја све то ? . . . (НиставкКе со5

РОТШИЛДОНА ВИОЛИМА А Ч Е X 0 В

Варошица беше мала, гора од села а живЈћаху у њој готово сами старци и умираху тако ретко да је било просто — досадно. За болницу и казнени завод тражило се врло мало мртвачких сандука. Једном речи — ствари стојаху врло рђаво. Да је Јаков Иванов био столар у окружном граду, јамачно би имао своју кућу и звалн би га Јаковом Матвјеичем; овде, у варошици, звали су та просго Јаковом и дадоше му од некуд надимак. Бронза. А живео је он бедно, као сваки сељак, у малој, старој колебици, где је била само једна соба и у овој се сместише: он, Марта, нећ, широки кревет, сандуци и сва имућност. Јаков је правио добре, јаке мртвачке сандуке. За мештане и сељаке нравио их је на своју меру и ни једном се није преварио, пошто у месту није било човека већег и јачег од њега, а тако исто — ни у казненом заводу, иремда му је било седамдесет година. - За благороднике н женскиње Јаков је узимао меру, а за ове последње служио се гвозденим аршином. Наруџбине дечјих сандучића иримао је, али нерадо и иравио их је без мере с презирањем и сваки пут, кад је примао новац за рад. рекао би: — Душе ваља, не мили ми се да радим тричарије. Оснм мајсторије приличан доходак доноеила му је свирка у виолииу. На свадбама у овој варошици обично је свирао јеврејски оркестар. ГБиме је управљао Мојсије Илић ЈIГахкес. који је узимао себи више од половине дохотка. А како је Јаков врло лепо свирао у виолину особито руске иесме, то је Шахкес понекад и њсга позивао у оркестар с нлатом од 50 копејки на.дан, не рачунајући ту „бакшиш" од гостију, Кад Бронза заседне у оркестар, прс свега, лице би му се ознојило и иоцрвенило од неке запаре; од њега би заударао бели лук да тс угуши; виолина би му запискала; крај десног у>а. шкрипи му контрабас, крај левог — плаче фрула, у коју свира неки ри 1>, а мршав Јеврејин, у којега на лицу беше цео ,сплет црвених и модрих жнлица и који носаше име цознатога богаташа Ротшилда. М тај ироклети жид нај^е начина да највеселију ствар одсвира жалосно, Без сваког јавног цоводаЈаков мало ио мало би прорет мржњом ц презиран.ем према Јеврејима, а особито према Ј'отшилду; он стаде замерати, ружити га свакојаким рЈдивим речима, једном хтеде да га измлати и Ротшилд се нађе увређен, па га иогледа суЈ )ово и рече — Да вас не уважавам за таленат, ви бисте одавно нролетели кроз прозор. После се заплака Због тога Бронзу нису често звалн у оркестар, већ у случају крајње потребе, кад ; је цедостајало којега Јеврејина.