Звезда

Број 54

3 В Е 3 Д А

Стг. 429

Јаков ннкад не беше распололген, јер је увек трпио страшну штету. На прнмер, у недел>не к нразничне дане грехота бн било радити, понедел.ак је тежак дан н на тај начин, око 200 дана у годнни он би, по невољи, седео скргатених руку. Нар је то мала штета ? Ако се у варошиди градн свадба без музике, или, ако Шахкес не зовне Јакова, — то је такођер била штета. Полициски надзорник веК две године болује н куња, а Јаков нестрпл.иво чека кад ће он умрети; али надзорник оде у губерниски град да се лечи и запали те тамо и умре. Ето. то вам је штета, најмање од десет рубаља, јер би се ту градио сандук скупо цен, са глазетом. Мисли о губицима давиле су Јакова поглавито ноћу; он је метао крај себе на постељу виолину и кад год би каква глуност ушла у главу он би дарнуо струне, виолина би јекнула у оном мраку и њему би бнвало лакше. б маја 1893 године Марта од једанпут занеможе. Старица је тешко дисала, нила много воде и посртала; али опет је изјутра сама наложила ватру и ишла по воду. Кад би у вече — паде. Јаков је ваздан свирао у виолину; кад се смркло, он узе књигу у коју је сваки дан записивао своје губитке, и од досаде стаде изводити годишњи рачун, Изифе више од хиљаду рубаља. Ово га толико потресе, да је докопао рачуне, бацно ца цод и згазио их ногама. После подиже рачуне па их је дуго загледао, а све уздише ду боко и тешко. Лице му бејаше црвено и мокро од зноја. Он је мислио о томе, нгга би било да је ту изгубљену хиљаду рубаља однео у банку. Иа годину дана добио би најмање четрдесет рубаља. Значи: и'тцх чедрдесет рубаља су такође губитак. Једном речи: обрни се куда хо1»еш сзуда је само штета ц ништа више. — Јакове! иовика Марта изненадно. —- Ја умирем! Он се осврте жени. Дице ц.ено беше занурено од ватруштине, али необично ведро н радоено, Вронза је навикао да гледа то лице увек бледо, плашљиво и цесрећно па ре збуни. Изгледало му је да она заиета умире и да јој је мнло што навек одлази из те колебе, од тих мртвачвих сандука и од Јакова,, Она је гледала у таваиицу и мрдала уснама, изгледала је ова сре^на, баш као да је опазила смрт. свог избавиоца, на сад шапће с њом Расвитак је... Кроз п])озор се види како гори јутарњи зрак. Јаков погледа у бабу и сети се да јој целога живота није ноласкао ни пожалио, ни једном се није сетио да јо.ј купи бар марамицу, нли да донесе какав слагкиш са свадбе; већ је само викао на њу, грдио је за губитке, јуришао јој с несницама: сети се какО никад није био њен, р,ли\је дпет плапшо и она је дрхтала од страха. Да оц јој језабранио да пије ђај зкто пгго су и иначе велики губици и оца је пида само врелу иоду И он разумсде од чега јој је сал, тако чудио, радосно лице, и — би му некако мучно од тога. Кад је са, свим свануло, он узе у суседа

кл.усе и повезе Марту у болницу. Тамо не беше много болесника и с тога није дуго чекао, свега — једно три часа. На велико задовољство његово болеснике у та.ј пар није примао доктор, него номоћник, Максим Николаић, старац, за којега сви у граду говораху, да више зна од доктора и ако има обичај да пије и да виче. — Да сте здраво! рече Јаков уводећи сгарицу у собу. — Опростите, Максиме Николаићу, што вас узнемирујемо својнм снтницама. Его, изволите видети, закуњала ми нешто баба. Друг жнвота мо.јега, како се то вели, али опростите за израз.. Помоћник нагмури седе обрве, поглади брке, па стаде прегледати старицу. Ова седи на малој столици изнуреиа и погрбљена, нос јој се заошиљио, уста стоје отворена; личнла је на птицу која хоће да пије, — М-да... Тако... развуче помо1шик и уздахну. — ИнФлуенца, а може бити и в. ућица, ЈЈрућица ио свему граду мори... На шта ћеш? Старица је доста поживила, хаала Богу .. Колцко има година? — Без једну — седамдесет, Максиме Николаићу Ето, видиш! Наживела се, н време јој је — Оно, разуме се, нраведно сте изволелн рећи, Максиме Николаићу... рече Јаков а смеје се из учтивости, и ја вам срдачно захваљујем за вашу пријатност, али допустите да се изјасним: и првићу сваком мили се да живи. — Ех, мало се шта мили! рече номоћннк таквим тоном као да од њега зависи, хоће ли баба живети или умрети. --- Него, знаш ли игга, љубазни?. Мећи јој на главу ладне Ј';,рне и даји јој од ових прашака цо два на даа. А сад, до виђења!., Јаков је по лицу ц.егову видео, да ствар сгбш рђаво и да се већ никаквим прашцима, не може номоћи: за њега је сад било са свим јасно, д,а ће Царта ускоро у^рети, ако не данас , оно сутра. Он лако гурну по^()1}Ника у лакат, ламигну на н. и рече полугласно: — Максимс Николаићу, не жалим ја новац да проспем.,, — У послу сам, драги, у послу, Лоди своју бабу и идн с Богом! — Смилујте се —- јадикује Јакоб. Сами изводевате знати, да нрашкони и капљице иду ако, рецимо, трбух заболе или каква унутрашн.ост; а овде је назеб! А код назеба је прва ствар: крв избацитн, Максиме Николанћу. Помоћник већ нозва новог болесиика У собу у1)е једна баба с дечаком — Хајде, иди! рече ои .Јакову љутито. — Не копај трице, ■- У таком сЛучају, пустите јој бар пијавице! Вечно ћу Бога за вас молитиЈ ■ ч Помоћннк плцну па нодвикру: — Реци још једну!,.