Звезда

3 В Е

НА СМРТ ПУШКИНОВУ М, Ј. ЉЕРМОНТОВ Погибе иесник, веран својој части, Иакленом злобом оклеветан иаде, Освете жедан, с танетом у грудма Оборив главу, Богу душу даде. Увреде сносит' завидљивих људи I Гесничка душа не могаде више, Кб гигант смело против злобног света Устаде песник — они га убише : IIа нашто сузе левати сада, Иа нашто хвалс, нашто горки вај Касно је све. Судба је горка 1Гресуде грозне већ изрекла крај. Нисте ли и ви гањали дуго Његов слободни, дивотни дар, Забаво ради потнирали само У срцу вашем рећ погашен жар. Веселите се ! .. . Угаси се живот Гепија славног ко буктиње плам, Свену на глави свечани венац Што краси чело хладно ко кам. Његов убица с пиштољем у руци Песника гледа ко дивља звер, Пусто му срце не дршће сада, Нити га буни паклени смер. Није ни чудо ! •— Из бела света Кб многи други бачен ме!)' нас, Дрско је презро све евето наше Ловећи само звање и глас. ГГрезирућ' нашу славу и дику Бездушник може л' нојмити сад, На кога диже крваву руку, Какав народу задаје јад ! И оп погибе . . . Црна могила Жртву зависти већ је покрила, Од нодлих л,уди ко Ленски паде Ког несник дивно оиеват знаде К<3 да је 'хитао судбину своју. Зашто из мирног и скромног кута У свет иакосни овај залута, ПГто гуши бурне, пламене страсти, Слободне мисли где не смеш каз'ти ? Зашто верова ласкању лажном ? Зар духу његовом високом, снажном, Клевете њине не беху знане, Што му последње згорчаше дане. И скинув пређашњи венац, од трња д[|уги му свише, Ј.Га га зеленим лавром лукаво сав увише, Но трњу крвца врела Лев.аше с несничког чела. И тако иоследњи данн отровни злобом беху, Слушајућ самртне дахе у глупом, лукавом смеху, Нодли, кукавни људи Раздраше песнику груди.

Занемеше иесме миле Орити се иеће више, Завист, подлост, смртни иечат На уста му ударише. :Ј: А ВИ, 110Т0МЦИ нодли, синови нодлијих л.уди IIIто порок и грозиа дела ирослави иМе евима, II ррпском згазише истом што човек највише жуди, И ланце спремише тешке да браћу окују њима. Ви, кб жедна гомила сада стојите око трона, Ви, геиија и славе наше џелати грозни, љути, Крите се, крите опет нод сенком закона лажног, И суд и иравда и власт — све нека пред вама ћути. Ал' има и божјег суда, синови разврата, блуда, Има судија један што вас по смрти чека, Ту звек вашога злата ие може никада стићи, Он грозпа зиаде вам дела са овог зомаЈБСКог века. Залуд )1е језици ваши прибећи лагању гадном, То вас оиравдат' неће, милости пе може дати, И крвљу вашом црном иесиика праведиу крвцу Нећете никад снрати. Маја 1899. Д. Ј. Дичнтрнјеви!..

М. Л. .'1)ермоптов пајвећи је руски песник после Пушкина. Гоњен са свога слободоумља као н Пушкин, и он је најиосле дочекао и злокобни удес Пушкинов: погинуо је V двобоју. Ову је иесму .Ђсрмонтов испевао још одмах по смрти Пушкиновој и био" је за њу прогнан на Кавказ. У.

АЈИМНДАР СЕ1Т.1Ш1ШТ, НУШКИН Иородица највећсга руског ђенија, пссника Ллексмндра СергјфвиИа Пушкина, по оцу, води своје порекло из старине — из времена владе рускога Великога Кнеза Александра Невског. Нородично презиме Пушкин често се налази на странама руске историје за време владе Јо вана Грозног, Феодора Михаилонића Миханла Феодоровића и Алексјеја Михаиловића, што све дочи, да су Пушкинови'прсци заузимали високе положаје у руској држави. Ово потврђује и сам песник Пушкин, који ]е овековечио своја четири претка у драми „Борисг ГодуновЂ" и у „Мол родословнаи, или русскШ мћшанинг". Ирадед Пушкинов био је Александар Петровић, зет гро<1>а Головина. Његов једииац син ДГав Александровић (дед песников) служио је у аргиљерији, и 1762. године кад Је на престо стуиила Катарина 11 затворен је у твр!;аву, где је био две године. Он се женио два пута. Од другога брака Лав Александровић имао је синовс: Василија (стриц Пушкинов) и Сергјеја (отац песников)*и неколико кћери.