Звезда

3 В Е 3 Д А

Број 57

звати. Поражена делим овим догађајем, бесвесно се уклони, а Данзас посла за лекара Дође Арндт. Пушкин захте да му отворено каже у каквом се стању находи, јер ма какав одговор био, унлашити га не може, а он мора да зна у каквом је положају, те-да бар за времена може учинити неке потребне наредбе. „Кад јетако, одговори му Арндт, онда вам велим да је ваша рана врло опасна и да ја, готово, немам наде да ћете оздравити." Пупшин захвали лекару и замоли да ништа не говори жени. Праштајући се Арндт рече, да 1»е морати по дужности својој о свему јавити им ператору. Пушкин на ово ништа не одговори, но само поручи Арндту да у име његово замоли императора да не гони његовог секунданта. По од ласку доктора, Пушкин поручи за свештеника., исповеди се и причести. За овим су почели долазити другови Пушкинови. Посае два часа дође понова Арндт и донесе својеручно царево писмо писаљком написано ове садржине: „ЈБубазни друже, Александре Сергијевићу, ако нам није суђено да се видпмо последњи пут на овом свету, то прими мој последњи савет: гледај те умри као Хришћанин. 0 жени и деци не брини. се, ја ћу се о њима старати." Арндт рече још уз то и ово: да му је наређено од стране господара да сазна има ли дуга у песника, јер он жели све да их исплати. Пред вече Пушкин дозва Данзаса, замоли га да запише све његове дугове које му диктоваше у перо. Дугови не беху ни менични ни по при знаници. За тим скиде са руке прстен и мољаше да га прими за успомену. За тим рече: како не жели да се ма ко свети за њега. У вече болови су бивали све јачи и јачи. Ноћу су тако били страшни, да се Пушкин беше решио да се убије Дозвавши себи човека, рече му да донесе са. стола једну од кубура. Човек учини то, али видећи намеру Пушкинову, опомене Данзаса. Данзас дође и узе од Пушкина пиштоље, које овај беше већ сакрио у хаљине, Предајући пиштоље он је признао шта је намеравао, јер болови беху тако страшни, да их није могао под носити, Сутра дан Пушкин зажеле да види жену, децу и свастику Александру Николајевну Гончарову, се с њима опрости. За све време болести предња соба беше пуна познаника и других људи Питања: како је Пушкину ? Да ли му је лакше? Хоће ли се опоравити? Има ли наде ? сипаху са свију страна. Император, наследник, велика кнегиња Јелена Павловна, непрестано слаше да сазнаду како је здравље Пушкиново. На капији толико беше света да су се гурали и давили. Он је пуштао к себи само познанике и то на врло кратко време. Овима Пушкин говораше: л Мени би драго било да их све видим, али ;ја немам снаге да говорим," Кад је чуо да је дошла Катарина Андрејевна Карамзина, удова

чувеног историка, рече Данзасу да је уведе: „Желим да ме она благослови " У подне било му је нешто лакше. Он је био расиоложен. Око једног сата дође доктор Дал., Пушкин га прими и пружајући му руку рече: „Драго мп је што сте дошли и што вас видим, али не као лекара но као сродника по нашем лите рарном послу." С Даљем се разговарао и шалио. Доктор је мислио да ће бити добро да пусти пијавице. У том послу сам му је Пушкин помагао. Гледајући како се припијају говораше: „Гле, ово је дивно, ово је ванредно." После неколико минута дубоко уздахнувши, рече да му јс јако жао што иису ту сад ни Иушчин ни Малиновски (лицејски другови) њему би лакгце било умрети. Сутра дан био је доста миран; често је звао жену, али није могао много да разговара, то му је било тешко. Говораше да осећа како слаби. Ноћу се обраћаше Даљу и жаљаше се на досаду и слабост питајући: „да ли ће се то скоро сврнхити г" Сутра дан, 29. јануара, неколико је пута зивкао жену. По том жељаше да види Жуковскога и кад му овај дође разговараше се доста дуго на само. 0 овоме писаше Жуковски Пушкиновом оцу 15. Фебруара 1837. године: „Приђем му узмем га за скоро ладну руку, „пољубим је; нисам му могао нигата рећи, он махну „руком, ја одох, Он ме мало после опет позва: „ „Реци господару, једва проговори, да ми је жао „умрети: био бих сав његов, реци му да желим „да дуго, дуго царује, да желим срећу његовом „сину, срећу Русији." — Ове је речи говорио слабо, испрекидано, али ипак гласно." Кад се ово јутро скупише лекари, нађоше Пушкина у стању, које не даваше никакве наде. А кад дође Арндг, рече да ће живети само још два часа. У капији изјутра бепхе тако много света да се Данзас мораде обратити Преображнеском пуку са молбом да се поставе на капији стражари, који би завели колико толико реда. Међутим Пуш кин је слабио сваког тренутка. До последњег тренутка Пушкин је био при свести, само по кадкад губљаше свест Пред саму смрт тражаше малинова сока. То се одмах набави. Пугакин је са слашћу примао и после сваке кашике, који му даваше жена, говорагае: „ах, како је ово дивно!" по том рече „доста!" Жена прислони своје лице његовом. Пугакин је поглади по глави и рече: „ниЉта, ништа, хвала Богу, све јо добро, иди!" На лицу му се огледаше мирноћа. Ово је преварило његову жену, која излазећи рече Спаскому: „Ето, видите да ће остати жив, он неће умрети. Али смрт ,је била ту. Мало после овога он тражаше Даљевз^ руку, узевши је рече: „ну хајдемо — молим вас, али заједно." Даљ приђе Жуковскому и Вељгорскому, који беху ту, и рече: „одлази!" Другови, ћутећи, опколили путника. Пушкин их замоли да га пре врну на десни бок. Даљ Данзас и Спаски учинише то, обртоше га лагано и метнугае јастук за леђа. „Добро", рече он. Скоро угатнен погледом