Звезда

Б РОЈ Г»7 ;5 В К твори врата, на која је ушла и која јој беху остала отворена, јер је само затворнла она врата на која су Пера и Милица побегли. Ириђе каблу, кутлом захвати воде и пљусну се неколико пута по лицу... И то је као освести... Онда опет приђе огњишту и седе. Осећала је неку лаку дрхтавицу како јој снагу прожима и осети како је ватрица мило греје .. Н опст за рони главу у руке... Сад јој на ново дођоше Перине речи на па мет, и зазвони јој у ушима као да он понавља: „и не бих дао само то једно твоје нлаво око за сву нану из темеља..." То .јој на једанпут отрова душу. На један пут је нојмила сву силину тих речи. Запишта и најмањи рибић на њој од туге. Зар он, н.ен Иера, њено дете, њена заклетва!... Па линуше сузе али линупге потоком. И као год отоич што беше пала у чаму и укоченост, тако сад заплива Нера у сузама „Он! Он! Он!" - мислила је. — „Зар ја, иаонако, тако дочекала? Зар (е ја томе радовала? Зар ме ето тим Бог награђује за моје онолике муке и посртања? Зар он, коме се ја обрадовала као зраци сунчаној, он ме данас одгурује од себе као издеран подлогач? Он, моје дете, срце мога срца, кога сам девет месеци под по.јасом носила, коме сам дала живот, кога сам задојила, подигла, гајила и одгајила и здрава, и лепа, и одрасла, ни га упусгила да назебе, ни да се убије, ни да се осакатн, коме сам била све и који ми је све зар он да ме тако уцвели? Зар ти то, Боже, дајеш? Зар си ти толико зао ? . . . И поче роптати на Бога... На једанпут јој сину кроз главу: а због кога све то ? И ту задрхта . — Зар због ње?... јекиу — Ух!... Па је окугш дрхтавица. Зуби јој зацвокоташе, сиага се затресе: она поче чието поигравати на столици од дрхтавице, од које јој кости почеше пуцкати . Она се диже и поср^ућп до1»е до своје со бице, уђе унутра и иаде у кревет . — Бећ а^о не буде било Вога!.., рече претећи, па заклопи очи. (Пмставићо. сс) ј , гу, ■

НА ТРАВИЦИ ... <; туриког од ккмлдл -♦ На травици мекој Дева — вила бела, Очима би својим Песника занела.

3 Д А • С ТР . 4 51 Осетих у души Тугу тајну, сетну, И пођосмо зај'дно Кроз пољану цветну. И обавих руком Стас јој танак, вити, И запитах нежно: „Хоћеш моја бити ?" А њу обли румен И обори главу, Стидан поглед паде На зелену траву . . Кад загледах опет Лишце слађано, Познах за ким куца Срце млађано. Алоксииац. С!. А. Кариоегопи]..

ДВОВО.1 И (МГТ МУШКИПЛ (СВГШЕТАК) Али се Дантес преварио. Он је стајао боком окренут Нушкину и куршум му је само окрзнуо прса и задржао се у руци. Пушкин је био рањен у десну страну трбуха. Куршум је размрскао кост горњег дела ноге, зарио се дубоко у трбух и тамо остао. Одмах по том натоваре Пушкина на кола, Данзас заповеди кочијашу да вози кораком, сам и^аше пешице. Рањени Дантес ишао је на својим санкама лагано за њима. Код командантске даче сусретну каруца, ко,]е је за сваки случај послао барон Хекерен. Дантес и д' Аршијак предложе Данзасу да одвезе на њима рањеног песника у град, што овај и ирими не рекавши о томе ништа Пушкину. За време вожње Пушкин се држао доста чврсто, али је с времена на време осећао .јаке болове. Већ је опажао сву опасност своје ране. Па опет се старашо да његов долазак у оваквом положају не поплаши жену, те с тога ваздан даваше савета Данзасу. Пушкин је живео на Мојки у доњем спрату куће Вилконскога. Дошавши до куВе Пушкин замоли Данзаса да уђе напред и да пошље људе да га унесу, а жени да каже како рана није опасна. Данзас учиии то. Рече јој да се њен муж тукао са Дантесом и да ма да је рањен, нема никакве опасиости. Она, поражена тим, јурне у предсобље, где људи већ уношаху Нушкина на рукама. Спазивши жену, Иушкин је поче тешиги, говореИи да рана није са свим опасна и замоли једа изиђе, на чим га метну у носгељу он 1)е је одмах ио-