Звезда

Стр. 500

3 В Е

3 Д А

В рој 63

за тим, са свећом у руци изиде пред свог оца н погледа му мирно својим граорастим очима у лиЦе. Дон Либорио је додуше и даље гунђао: Нећу! нустите мо да цркнем! али је опет пошао за ћерком у спаваћу собу, ударнвши још једном штапом о под, пре но што га је на његово обпчно место иза врата оставио. Камила му ћутке спреми ко шуљу и ноћну кану, положивши их на постељу, метну му папуче пред Фотељу и пољуби га у руку. За тим пољуби и мајци руку, као и свако вече па се окрену да иде, кад је отац поново загрли и поче јадиковати, како сад има само једну је дину кКер, своју Камилу. Она је осгавила ону на вољу, да се извиче, а за тим раснлете косу, узе свећу и удали се тихо, затворивши за собом врата, да не би ушла мачка. Леленина постеља беше већ за ноћ распремљена. Она је стојала према њеној, у исгој собици, по чијим су зидовима висили разни свеци. Камила узе вунени огртач и разастре га по Јелениној постељи, за тим зачешља косу, готово и не огледајући се у огледалу, које је стојало између двеју завеса на једном асталчићу, засгртом про видним мусулином Нолако поче се она свлачити, гледајући у сестрину празну постељу; овда онда застала би у мислима и погладила своје бледе, мало мршаве руке. Дон Либорио ни.је се могао још никако од лучити да легне; шетао је непрестано тамо амо у кошуљи, с ноћном капом на глави и сваких пет минута турао је ирсте у бурмутицу. Његова жена је јецала под покривачем: — Ја осећам да сам болесна! Сутра ми зови лекара, ако Бога знаш! Добри човек стаде крај своје жене, која га је иснод покривача гледала. Грчевито јецање скунљало му је трбух тако, да се кићанка на памучној капи тужно тресла. —- Тај проклети деран упропастиће нас свију! рече он напослетку. За тим се маши у бурмутицу, да би потиенуо сузе. ~ Дабогме да ће нас све упропастити, кад ти тако устајеш против здравља! Зар нисмо учи нили све што се учинити могло ? Ти дакле и не мариш за своју супругу и другу кћер, која ти остаје!... Дон Диборно био је побеђен. Он се напослетку стаде свлачити, при сваком иокрету болно машући главом и јадикујући. За тим бурмутицу тури под узглавље и хитно се стрпа под покриваче, ненрестано хучући. Сад је лежао мирно, склопљених очију, нос у нос са женом, с ноћном капом на глави. Дона Ана надајући се, да је за то вече доста, угаси свећу. Али после неколико тренутака муж уздахну: — Где ли је сад она несрећница? Дона Ана не одговори ништа. Мало иосле рече: Тај младић је зрео човек; положио је адвокатски испит и његова жена неће ни у чем оскудевати. Наједили смо се само. - Али кад

видиМо да је нашој кћери добро, мо1 )И ћемо Да се утешимо. Дон Либорио, с главом уронулом у узглавље, н загрејан топлотом у постељи, могао је да про тестује само једним тешким уздахом. Његова жена настави: — Видиш! Кад смо се већ нагутали једа, ја бих гогово волела да је и Камила побегла. — Роберто је џентлмен! одговорн Дон .Нибо рио, отворивши уморне капке. Роберго ти не би никад направио такву комедију, па да је морао десет година да чека! — Дабогме да нам не би учинио такву комедију, с тога што га нису унапредили у служби. Рада бих била да видим, шта би он радио, кад не би могао да издржава своју жену! Дон Либорио је хтео да про гестује, да нешто одговори, како не би изгледало да је побеђен Али овог пута жена му запуши уста: — Сад спавај, на ћемо разговарати сутра. И постеља зашкрипи, кад му је окренула леђа. (нлставићлз се)

ДРУП1ТВЕНА ХРОН И КА —• *ПИСША ИЗ ЗАГРЕБЛ п Плодови шовинизта. По онако, неко нгсо / Домовина — нивл' Нашка ? Л Илирска — ни«л' Србска? ЕП да лко, свевднако, взикг лвлн сарца' гласг, ! Аптуп МихаповиЛ: „Гласп оли нут'1.?"' („Уранјл" за год- 1837.) Тако је пре шездесет и две године, у једном старом београдском алманаху, певао песних хр! ватске химне Тлера паш Лотпомпо! Иоловина века је прошла а ми, и Срби и Хрвати, не само да нисмо у томе погледу и један корак учинили на * пред, него смо, на жалост и на срамоту, још и назадовали. Време нас ничему новоме није научило, и оно добро што се знало заборавило се. Фаталност народа н л.уди који се котрљају у пронаст! Један од наших одличних нублициста рекао је једном приликом, да је такозвано српско-хрватско питање највећи политички парадокс који је икада постојао. И то колико је лепо толико је тачно казано. Јер, то племенско прогоњење и бесциљно супарнинггво није национална, етничка борба, то је нешто налик на средњевековне међусобице талијанских републичица, Француских вазалија и малих немачких кнежевина У њима у колико су стране биле слабије, у колико је било