Звезда

ЗЈВ Е 3 Д А

С тр. 53 1

и: с л. д а. - Л. С. ИУ1НКИН У досадној муци уиепуКе тако Мог живота једва развијеии цвет, Ј/1 младост ће кригаом одлетети лако А траг ће јој бити — траг жалосни клет. ()д тренутка оног ро|ења иезнана Па до нежиих дана гато их младост да, Јога наслада слатка мени није дана, Ниг' жалосно срце какве сре!|в зна. Са нрага живота у бескрајне краје Нестриљиво, журпо пружао сам глед: Тамо, тамо, саи.ах, мора бити да је; Ал' то бегае само за иризраком лет. И развивгаи крила нуна бајна слада, У чаробној, иежној, у леиоти свој Љубав је се брзо нојавила млада И нреда миом хитно лет развила свој. Иитао сам тако циљу далекоме Ал' миломе циљу ја не стигох крај! .. Ах, кад ли ће мени у весељу моме Удал>еие среће да засија сјај ? И буктиња драга младалачких дана Да расиламти сјаје згасла плама свог, И нутању моју да осветли мрачиу У осмеху љупком милог друга мог? Милош П. Ћиркови-ћ

ЈЕЛЕНИН МУЖ Р 0 М А И напноао Ђовани Верга (иаставак) IV Пошто је берби био крај. Чезаре се врати у град, да ночне своју адвокатску нраксу. Чим га је Јелена видела, свасе зајанурила у лицу, уздрхталим гласом рекла му је добро догаао и тај глас дирнуо је толико младог човека, да га вигае иикад пије заборавио. Обоје беху збунени, обоје су норуменели, кад С У се уједаннут једним дугим ногледом погледали. Као какав свегли пламен прелетало је руменило преко Јелениног провидно бледог лица. Готово иехотично показа она једним муњевитим погледом на мајку и тај поглед казао је млади^у све. До сада не бсгае он с њом прозборио пи једну реч, коју не би могла чути Камила, која ,је седела између

сестре и рођака и није дизала очију с чинака. Једно вече кад се дон Либорио непгто подуже задржао, а дона Апа га на балкоиу очекивала, усуди се он да јој први пут бојажл.пво нрозбори некол ко речи. — ЈЗагаа мајка као да те негато љута на ме? Јелена одрнцагае главом, али се одмах за тим замисли и иаслонп чело на руку. — Оиростите ми Јелена, — настави он носле дужег 1\утања. Први пут тада дочепа девојка бојажљпво и кригаом његову руку и стигате је сиажпо, и не поногледавгаи у њега. Од тога тренутка иоче за њега нов жнвог, живот иун снова, из којих су га болно будилн дневни захтеви и бриге. Он се задужинао код другова, код иријатеља, код кројача, код праље, да бн увек био лепо обучен и да би увек имао рукавпце као Роберто. Кад год би писао кућп, морао би да лаже и измигаља изговоре, да му погаљу новаца, које је он трогаио пре по гато му стишу. У скромностп, у којој .је дотле живео, никад он није осеКао мучних брига, које море људе но великим градовима. Бигае нута, у очајничким часовима, кад би био сам у својој собици и седео с наслољеним лактовима на сто и лицем заривепим у руке, мислпо је на далеки предео гато се простирао у Алтавилп испред његовог нрозора, на ону дивиу тигапну свог завичаја где су чак и ударп коњских копита и песносни бахат сељачких ногу имали за п. неке милз дражи. И сузе му удараху на очи. кад год би иосматрао ФотограФије својих сродника, којп удип .Бепн у својој празничној ногањи, беху на зиду повегаани у реду крај Јелениие слике. Сад кад је почео долазити к дои Либорију, све му се чинило друкчије, и ои осећагае да се у својој унутрапшостп изменио. Дона Ана мотрила је Јелеиу бодрим оком, мере1ш је дугим и иемирним ногледими. Кад би сви збун.ено Кутали, не знмјући ни сами загато, Камила би иаједаред полугласно шанула, као да је у цркви, неколико речи своме рођаку, и њен тихи глас био би тада иекако тајанствен у тој тигаипн. Па п дои Либорио није вигае био онај стари; ватрено је нретресао нолитичка иитања, погледи му севаху из лица, уоквиреног у седу, достојанствену браду; свакн час је намицао на очи чиикану капицу и изме1;у партије гамркао ио мало бурмута. Јелена је седела и читала или би се нагнула пад свој рад; тужна, као јагње одређено за жртву, погледала би т 1езара, кад год главнцу уснрави, а груди јо] се надимаху тако, да су се чипке покретале као д,а су живе Већ од неколико недеља није свирао ни гласовир, и у том салоиу, где се иије чуло ниигта друго осем мегаања карата и звецкања Камилиних нлетећих игала, био ,је јога највеселији Роберто, који је крај ње седео и иосматрао њене руке, како се равномерно кре^у. То нерасноложење гаирило се као нека зараза. Чак и игра је натила од тога. Дон Либорио је иреко воље мегаао картс. Допа Ана једном нрпликом застаде у пола игре и уиига младића, кад мисли да иочне адвокатску нраксу, да ли у његовој нородици