Звезда

Б рој 67

3 В Е

3 Д А

С тр . 533

надокнађује тај утрошак. Отуда се појављује нреумореност, т. ј. рђава пакнада за умор. И тада интелигеитиу човеку (а о њему говоримо) не остаје друго већ да запита лекара, јер је. разуме се, растројен, слаб телом и душом, нун (безузрочне) сете и одвратности према животу, а не зна томе узрока. За такве болеснике пајбољи је лек паметан и »равилан рад, мисли Флери Он вели, да се већина није заморила радом већ н.урадом или неупућености у раду. Бесиосленост је у.зрок сваком злу. За ту врсту болесника, за нреуморене без умора, корисна је нромена у начииу живљења бар оном коме је изазвало нервно растројство, и да усноје миран, тих живот и ред, удешен иросто па часове Отидите у какав завод за лечење водом, тим пре, што је лечење водом врло корисно за неврастеничаре. Али веома добротворан утпцај чини и привремеио бављење у манастиру, усред мирна и јелноветна живота. И иређашња времена показују, да што је теже и суморније доба било, тим је више слабих и у животу сатрвеиих тражило еклоништа у обитељима Хрисговим. Људи умио јаки, и људи ума ироизводна ретко се жале на умор. Навика на рад постане им тако јака, да их сваки иоремећај и нрекид у раду умори пре, него ли сам рад. Бива често да иате од мигреие људи врло заузети радом целе седмице. Њих сваке недеље спопада мигрена, — очевидпо изазваиа беспосленошћу, која организму иије обична. II. У ову врсту невропатичних појава Флери рачуиа и толико распрострањену иашу — леност. Али не мисли он тиме на оне ленивце, који су задовољни собом и својим нерадом, којима је но глуности и урођеној лености то слатко. Флери се не иитересује таквим субјектима, он их оставља, да се животом наслађују по вољи. ГБегову пажњу ирнвлаче од ирироде даровити и способни субјекти, али који се не користе тим даром, а уједно се злопате својом леношћу и нерадом. Често нута они са свим искрено обећавају и себи и другима, да ће се ноправити, да ће иа послетку прионути и иа рад; па ипак они и даље продужнвај у беспоелено и без икаква циља траћити дан за дапом. Прави тип таквог нерадника дао нам је Зола у свом јунаку ЈГазару, који је вечито пун лепих пројеката, неколико се пута лаћа да их оствари, а никад ни једаи до краја не свршава. Жнвот је пун таквпх злосрећника. У младости дају сјајних нада, а у ирвим сукобима у животу покажу се као људи меки, слабодушпи, непотребни, који ништа нису постигли, ии зашта нису дорасли, који ни за шта не вреде. Неснособни да загреју место, да раде непрекидно, стално," дуго, унорио да продуже и одрже сједињеиу назкњу на једну идеју, — они ништа IIе довршују, ништа не приводе крају, и муче се са рођеном немоћу и с.табошћу. Иевоља је, што се готово у свакоме од нас крије могућност да дођемо до таквог стања, као

што је леност својствена готово сваком човеку. Па и л»уди, који много и упорно раде нису са свнм слободни од те тежње нераду. Зола, један од најобилатнијих савремених романиста признаје, да код њега за све време његовог живота има часова, када се он бори са својом леношћу, са одвратношћу црема раду. Али својом снажном вољом он је умео савладати тај урођенм недостатак, и акр кије иостигао да ради више од 3—4 часа диевно, после чега му је нарочито добро долазила бесиосленост. АлФиреји није могао друкчије писати до да у заврпшом облику ставља богате замисли своје жик * маште 11> 'гов ум стварао је лако, али је АлФије рија стало грдиих мука да створене замисли и слике нренесе на хартију. Русовљева усиљавања да ради позната су. Он је могао да мисли само кад лежи, иначе му је било тетпко да прикупи мисли. Па и Дарвин, чија су генијалиа дела писана тако јасио просто, исто тако иије лако радио. Радио је но 2—3 часа дневно, па и то с ианорима. Многи одличпи писци нризнају да их рад ста.је великог труда. Већипа их доиста и ради с трудом Али одлучна и тврда воља да се достигне одређена мета учи нх и како ће победити сво'у леност и како ће своју пазкњу у ред довестп. Флери каже, да баш међу „леним неврастеничарама" има махом великих мислилаца. Сам) треба да их савлада каква и еја, иа да се њихова несрс: л ђена замисао и расплииуто уображење претвори у плодан умни рад и вредноћу." Он налази. да се „велики умови немоћних неврастеничара" у суштини одликују само величином своје 1 «1ее-пхе и навикама." Једна идеја која се у онште намеће својствепа је само неврастеничарима; и Флери саветује, да се они тиме треба и да користе, као покретачем на рад, — дајући, свакако, тој I(Јсе-0'хе нотребан смисао и иравац. Лекарева је дужност да потражи код сваког болесника посебине извесну идеју која га води. Кад то учини, нека га ностуино иавикне на рад. Зато, нре свега, Флери хоће, да се тачно одреде часови за рад и одмор, за јело и сан. И овде се, као и код преуморености, нравилност живљења нокавује као лек. Одређен број часова за рад јесте права иотреба. То се може објаснити врло просто. „С једне тачке гледишта наш је мозак иотиуно слачан осталим органима тела, ако смо навикли да сваког дана једемо у 12 часова, онда сваког дана у то Доба крв придолази у желудац, ц он лучи желудачан сок. Ако често мењамо време у које јодемо можемо ослабити варење. Тако је и с мозгом. Неправилан рад умори га, изнури га Али као што се ии наше срце не изнури и куца док живимо, као што се желудац не умори варе1вем, ако су оброци регулисани, тако и наш мозак може да ради непрестано, чим му ми регулигаемо његов рад и нанор. Ако сте уобичајили да свако јутро у 8 чаеова иочињете рад онда ће свако јутро