Звезда

Отр. В38

Број 68.

ствар!" Ако ли шалу ааподире ОФИцир, она ће иачинити презриву мину и рећи: „Арррмијски виц". И то „ррр изговарала је тако строго, даје Мушка одмах испод столице одговарала јој: „ррр. . нга-нга-нга..." Сад је зачео спор око тога, што је Никитин повео реч о гимназијским испитима. — Доиустнте, Сергије Васиљпћу, — упаде му у реч Варја. — Ви кажете да је ђацима тешко... А ко је крив зато, допустите да вас уиитам? Например, ви сте задали ученицима VIII разреда задатак: „Пушкин, као нспхолог". Пре свега не треба давати тако тешке теме, а носле — какав је психолог тај Пушкин? Ну, Шчедрин, или рецимо Достојевски, — друга је ствар, а Пушкин је само велики песник и више ништа... — Шчедрип је на своју руку, а Пушкин на своју, — мрачно одговара Никитин. -— Знам ја да ви у гпмназији не признајете Шчедрина, али није у томе ствар Кажите ви мени: од куд је Путкин нсихолог? — А, ви мислите да иије ? Изволите, ја ћу вам навести примере. И Никитин издекламова неколико места из С) |>егина и носле из Вориса Годунова, — Не видим ја ту никакве психолог је... уздахну Варја. — Психологом се зове онај, који описује покрете човекове душе,- то су дивни стихови и ништа више... — Е сад знам, каква вам психологија треба! — нађе се увређен Никитин. — Вама треба да когод узме тупу тестеру, па да ми сече нрст, а ја да јаучем колико ме глас доноси, — то је по вашему мишљељу психологија.. — Којешта! Тек ви ми нисте доказали зашто је Пушкин исихолог? Кад год је Никитин осиоравао то, Што му се чинило да је ру гина, слабо знаље. или игго год налик на то, — он је обично устајао с места, хватао се обема рукама за главу н трчао из угла у угао уздишући. И сад је било то исто: скочио је, ухватио се за главу и, са уздахом, прошетао око стола, иа је онда сео малко нодаље... За љега се заузеше ОФИцири. Иол>ански, капетан II класе, стаде уверавати Варју да је Пушкин заиста психолог и за доказ наведе два стиха из ЈБермонтова. Поручик Харнет рече: да Пушкин није био исихолог, у Москви му не би дигли споменик. — То је цигапија! чуло се на другом крају стола. — Ја сам и губернатору то исто рекао: Ваше нреваходитељство, велим, то је циганија! — Ја више не спорим! повика Никитии То је оно: и царству љегову неће бити краја! Довољно! Ах, та одлази, погана џукело! викиу он иа Сома, који му баш у тај пар метну на колена главу и шапу. „Ррр... нга-нга-нга .. зачу се под столицом. — Признајте да немате право! повика Варја. — Иризнајте!

У том дођоше гошће, иеке госиођице, и спор се прекрати сам собом. Сви пођоше у салу. Варја седз за клавир и стаде свирати игре. Одиграше најпре валс, на онда полку, на кадрил с $га-п<1-гопс1, који поведе кроз све собе капетан Нољански, после су опет окренули валс. Сгарци су за све време игре седели у сали, пушили и гледали младеж Међу љима беше и Шебалдин директор градске, кредитне банке, који се славио као љубигељ кљижевности и нозоришне у.четности. Оије оснивач меснога „Музичко-драматскога друштва", сам је узимао учешћа у иреставама, и играо, не знам због чега, само смешие лакеје, или је читао запевајућим гласом „Грешаицу". Њега су у граду звалп мумијом, иошто је био виеок, врло мршав, жилав и имао увек неки свеч ш израз лица и тавне, непокретне очи. Театралну је уметиост волео тако искрено, да је нгга више обријао себи и бркове и браду, а то га је још више учинило налик мумији. После ута1ч1-го11<1, он нриђе Никитпиу плашљиво, и некако боком, накашља се и рече: — Имао сам задовољство присуствовати за чајем у време спора. Нотпуно делим ваше мишљеље. Ми смо једномишљеници и мени бп било врло пријатно да говорим с вама. Изволели сте читати ;/ Хамбуршку драматургију" од Лесинга! — Не, нисам читао. Шебалдин се пренерази, и размахну рукама тако, као да је прсте онекао и, ие казавши ни речи, одступи од Никитина. Фигура овога човека, љегово питаље и изненађеље учинише се Никитину смешним; али он онет иомисди: „Заиста је незгодно Ја сам учитељ кљижевности, а још нисам читао Лесинга. Вал>а га прочитати". Пред вечеру све и старо и млаао седе да игра „судбу". Узеше два пара карата: од првога дадоше свима иодједиако, друге — метнуше на сто. — Ко има ову карту — поче свечано старац ШсЈ.оетов подигнувши горљу карту из другог нара — судба му је да одмах иде у дечију собу и да се тамо пољуби с дадиљом! То задовољство паде у део Шебалдину. Љега окружише сви, поведоше у дечију собу, па у смеху, ударајући длан о длан, нагнаше га да пољуби дадиљу. Диже се лупа и вика... — Е, није бага страсно! — виче Шељостов, а плаче од смеха. -— Није тако страсно! Никитину одреди судба да исиоведи све. Он седе на столицу, на сред сале. Донеше велику мараму и покрише га по глави. Варја дође ирва на, исповест. — Ја зшш вагае грехе — поче Никитин, гледећи у сумраку љен озбиљни проФил. — Кажите ми, госпођице, због чега ви сваки дан гаетате с Пољанским? Ох, није, није она забадава са хусаром. — Лош виц — рече Варја и оде. Затим под марамом засијаше велике, непокретне очи; у сумраку се ноказа симпатичан проФил