Звезда

Врој 68

3 В Е 3 Д А

Стр. 539

и осети се нешто иријатно, одавна иознато, што је потсетило Никитина на Мањусину собицу. — Марија Годфруа — рече он, али и сам не познаде свога гласа, толико беше нежан и мек, шта сте ви загрешили? Мањусја зачкиљи оком и показа му вршак је зика, па се насмеја и оде. А за тренут после тога, она је већ стојала на сред сале, лупала рукама и викала! — На вечеру, на вечеру, на вечеру! Све наже у трпезарију. За вечером Варја се опет препирала, и то још с ким? — еа одем. Пољански је солилно јео, пио црно вино и причао Никитину, како је једне зиме у рату, сву ноћ престојао у блату до колеиа; непријатељ је био близу, па се није смело ни говориги, ни пушити, ноћ је била хладна, тавна а ветар те иробија.. Никитин слуша а искоса погледа на Мањусју. Ова га је гледала неиомично, ни да трепне, као да се замислила о чему и заборавила... Њему је то било и мучно и пријатно. „Зашто ме гледа тако? — помислио је. — То је незгодно. Може се ириметити А, како је она још млада и наивна! Око ионоћи гости се стадоше разилазити Еад Никитин изиде на улицу, на другом спрату куће лунну прозор и показа се Мањусја. — Сергије Васиљићу! — викну она. — Шта заповедате ? —- Ево шта... проговори Мањусја, али се видело да смишља шта би рекла. — Ево шта... Пољански је обећао доћи ово дана са својом Фотографијом , иа да нас све сними. ЈЗаља се искупити, доћи. — Добро. Мањусја се изгуби, ирозор поново лупи и у тај мах иеко у кући засвира у клавир. „То је кућа! — иомисли Никитин прелазећи преко улице. — Кућа у којој уздишу само мисирски голубови, па и то с тога, што другчије не умеју да искажу своју радост! Али нису само Шељосгови живили тако весело. Није нрошао Никитин ни двеста корака кад из друге куће зачу звуке од клавира. Прође још мало даље, кад на једним вратима опази сељака где свира у балалајку. У башти груну оркестар из збирке руских песама .. Никитин је живео пола километра далеко од Шељосгових, у стану од осам соба, који је најмио за триста рубал.а, заједно са својим другом, Инолитом Иполитићем, иаставником геограФије и историје. Тај Ииолит Иполитић беше још млад човек, имао је риђу браду, грубо лице, простачко, као у каквога мајстора, али добродушно. Кад се Никитин врагио кући, застане Иполита, где седи за столом и поправља ђачке маие. Он је сматрао, да у геограФији нема ништа важније од цртања мапа, и у историји — од знања хронологије ; с тога је ио целу ноћ седео и плавим плајвазом поправљао мапе евојих ученика и ученица, или је састављао хронолошке таблице.

— Како је данас дивно време! рече Никитин кад му дође. — II чудим се, како можете седети у соби! Иполит Иполитић није био разговоран човек; он је, или ћутао, или — говорио само о томе, што је свима било одавно познато. Сад одговори он овако: — Да, време је красно. Сад је мај, скоро ће наступити право лето. А лето није то, што је зима. Зими ваља грејати пећи, а лети је и без пећи тонло Лети отвориш ноћу нрозоре и опет«— топло; зими — двоструки ирозори и опет — хладно. Никитин је носедео крај стола свега један минут, и би му досадно. Лаку ноћ! — рече он па се диже и стаде зевати. — Мислио сам да вам испричам нешто романтично, што се мене тиче, али ту је — геограФија! Ја почнем о љубави, а ви одмах: „Кад је био бој на Калки?" А ја као велим, до ђавола с вашим биткама и чукотским носевима! — Па што се ви срдите ? —- Досадно ми је! И љутит, што се још није објаснио с Мањусјом и што нема с ким сад да проговори коју о својој љубави, он пође у свој кабинет и леже на диван. У кабинету је било тавно и мирно. Никигин онако лежећи стаде мислити о томе, како ће кроз две три године иоћи у Петроград, како ће га Мањусја испратити на станицу и плакати; кад стигне у Петроград како ће добити од ње дугачко писмо у коме ће га молити да се што пре врати кући. И он ће јој опда одговорити .. Своје ће писмо започети овако: мили мој мишићу... —- Унраво тако: мили мој мишићу, рече он и насмеја се. Било му је незгодио лежати. Он нодметну руке под главу и леву ногу забаци ва наслон од дивана. Чини му се згодиије. Међу тим, прозор стаде све више бледети, у дворишту захори глас санљивих петлова... Никитин настави мислити о томе како ће се вратити из Петрограда, како ће га на жељезници иредусрести Мањусја, повикати од радости и полетити му у наручје; или, још боље, он ће учинити тако, да дође ноћу крадом, куварица ће му отворити и он ће на прстима проћи у спаваћу собу, скинути сз без икакве ларме, па дум у кревет! А она ће се пробудити — о радости! I ћанољу се скоро са свим расвануло. Учини му се да није у кабинету, већ на уласку у ппвару, код које су данас пролазили; учини му се да седи Мањусја и нешто прича. Па онда узе Никитива испод руке и пође с њим у башту ван града. Ту опази он грмове и вранија гнезда, налик на шешире. Једно се гнездо заљуљало; иза њега провири Шебалдин и силним гласом повика: „Је сте ли читали Лесинга?" Никитин уздрхта целим телом и отвори очи. Крај дивана стоји Ииолит Инолитић и забацивши главу у назад, везује вратну мараму. (Наставиће се)