Звезда

Врој 71

ЗВЕЗ ДА

Стр. 565

једноликим звекетом звонаца. Овда онда искрело би ио које двориште или група. сеоских кућа, малих пољонривредпих зграда, чија оруђа беху расута по зеленом гувну, а иза њих високи стогови сламе, који су својом трском на врху надмашали кућпе криЈове. Далекодоле на једној четвороугаоној ледини, ограђеној белим зидом, видела сеједна велика зграда, с ниским торњем, црквеним кровом и ужареним прозорским окнима. — То су баронове куће, рекоше. Ту има и ЦЈЖва. — Сва имања, колико се оком може догледати, беху баронова, све до белих стада на планинн, која пасу на његовим пашњацима, па докле се чује звук звоиа са његоне цркве. (НАСТАВИЋЕ СЕ). УЧИТЕ^Б КЊИЖ.ЕВНОСТИ - а. чехова (СВРШЕТАК) Зима беше мочарна, без мразева, земљу је иокрио југовит енег. 0 Богојављељу је сву ноћ дувао ветар, али онако жалосио као у јесен, а с кровов_„ канље отопљени снег; сутра дан, у време освећсња воде, иолиција није никога пуштала на реку, јер се, вели, лед надуо и нотавнио. Али, Никитину се живело и норед тако рђава времена, све једно, као и у лето. Шта више, сад је он ирибавио себи једно задовољство више: научио се играти виста. Једно га ! је изретка узнемиривало, љутило и сметало му да буде нотнуно срећан: то су мачке и пси, којеје добио у мираз. ' Његове су собе увек, а особито изјутра, смрделе као звериљак, и тај смрад се ничим није дао угушити, мачке су се често клале са исима. Злу Мушку су по десет пута на дан хранили, али она опет нијс нризиавала Никитину и режала је на њега: — Ррр...нга-нга нга... Некако уз Кслики ност враћао се Никитии у ноноћи кући из клуба, где је играо карте. Киша је надала, наје било тавно и влажно. Никитин осети на души нешто ненријатно, а никако не може да разуме од чега му је то: да ли отуда што је изгубио дванаест рубаља, или отуд, што је један партнер при наплаћивању рекао да у Никитина кокошке не кљују новце, чиме је, јамачно наиомињао на мираз. — Дванаест му рубаља није жао, и речи његова иортнера нису биле ни увредљиве, али опет нешто му је ненријатно било. Чак, није му се хтело да иде кући. — Фуј, како је ружно! проговори он задржавши се крај једног Фењера. Паде му на ум, да не треба жалити оних дванаест рубаља, јер их је џабе добио. А да је радник, знао би цену свакој копејци, и не би био равнодушан према добитку и губитку. 1!а и сва срећа дошла му је џабе,, забадава, и у ствари, била му је таква раскош, као лекарство здравоме. Да је он, као велика већина света, оптерећен био бригом о комаду хлеба, ,за се борио за своје одржање, да су га болела леђа и 1руди од рада, онда би вечера, топла, спретна соба и породи*ша срећа били за њ нотреба,

награда и украс његова живота; сад — све то имало је некакав чудан, неодређен значај. — Фуј, како је ружно! — понови он, знајући добро, да сама та размишљања по себи нису добар знак. Кад је стигао кући, Мања је била у постељи. Дисала је равномерно и смејала се, видило се да спава с великим задовољством. Крај ње савио се у клупче бели мачак, на нреде. Док је Никитин палио свећу и цигару Мања се пробуди и испи до дна чашу воде. — Јела сам мармелада, — рече она и насмеја се. Ти си био код наших ? упита она после ћутања. — Не, нисам био. Никитин је већ знао, да је капетан Пољански, на кога је у последње време рачунала Варја, добио премештај у једну западну губернију, и да је правио по граду опроштајне визите, и да је тога ради у тастовој кући било досадно. — Вечерас је свраћала Варја, рече Мања посадивши се. — Није ни речи казала, али се по лицу види како јој је тешко сиротици. Не марим да видим тога Иољанскога. Дебео је као слон, а кад иде, или игра, тресе му се лице... Није по мом плану. — Тек, — сматрала сам га поштеним човеком. — Ја га и сад сматрам поштеним. — А што је тако рђаво постунио с Варјом? — А шта је то рђа о учинио? занита Никитин, а већ стаде се љутити на белога мачка, који се протезао и грбио леђа. — У колико је мени нознато, он није чинио предлога, нити је давао каквих обећања — А што је тако често бнвао у кући? Ако се није мислио женити, — није требао ни долазити. Никитин угаси свећу и леже. Али му се није ни спавало ни лежало. Чинило му се, да му је глава велика као кућа, али празна, и да но и.ој лутају неке нове, особите мисли, налик на дугачке калуђерице. Мислио је о томе, како осим света, у коме се све смеје тихој, породичној срећи, и у коме је тако снокојно и елатко живети и њему и овоме мачку, — постоји још и други један овет... И њему се наједаред прохтело ући у тај други свет, да сам ради где год у Фабрици, или великој радионици, да говори с катедре, да саставља списе, ди их печата, да ларма, да се мори и страда. . Прохтело му се нешто тако, што би га обујмуло свега, до заборава, до равнодушности према личној срећи, која се тако једнолико осећа .. Уобразиља му престави као жива, старог, обриЈанога Шебалдина, који му проговори у ужасу: — Зар ви нисте читали ни Лесинга? 0, како сте заостали! Боже, како сте се занустили! Мања опет пије воду. Он је ногледа у врат, у пуна плећа и груди, и сети се речи, коју некада у цркви изрече бригадни ђенерал. — Ружица, промрмља он и насмеја се. У одговор на то, испод кревета режи сањива Мушка: ■— Ррр-нга-нга-нга... Тешка злоба, баш као хладни чекић, покрете му душу, и он хтеде да рече Мањи што год грубо и чак — да скочи и удари је. Срце му поче јако лупати. — И тако, — заиоче он а уздржава се — што сам ја долазио у вашу кућу, то је значило, да сам те морао узети ?