Звезда

Стр. 564

3 В Е 3 Д А

те горе Али ти знаш да нам он треба. Сад с Вогом! Она се уморно нопе уз степенице, држећи се за ограду. Син се врати, са стегнутим срцем, ненрестано још имајући пред очима ону супу руку, која се за ограду држала, она погрбл>ена леђа, која су на сваком стенену стењала. Колико ли му се пута, усред лакоумног расипања садашњости, богате сензацијама и ировођењима, иомутила радост, кад се сети мајчиних препорука и ономена да штеди. Кад се довршила б'-рба по чеше суседи, који нису знали како да проведу време, долазити младенцима у походе: госпођа Голиано, госпођа Бранкато, госпођице Фабрини, све у празничпом руху. Женске би уздигле сукње, да их ие овлаже у росној трави, а мушки навукли нове рукавице, да сакрију руке које беху од сунца поцрнеле као у сељака. Ту се свирало, играло, јело на трави, правиле се маскараде и увијало чаршав као турбан око главе, кад би хтели да се играју харема. Јелена, елегантна матрона, беше узбунила целу околину. Госпође би се затвориле у својим кућама и по цео боговетни дан кројиле, догонећи своје струкове у облику Јелениних, конирајући њене дуге рукавице и њене кокетне шешире ; шиле су хаљине и трпале на главу све цвеће из врта. Јелена је била толико срећпа, да није ни онажала мужевљу расејаност и немир, који би му се кад и кад указао на лицу, кад би отишао у своју књижницу да пише потару или се дуго објашњавао и разговарао с гласником, који је доносио одговор. Једино што би га упитала: — Ш та то пишеш? — 0 пословнма, одговорио би он. — Тако! И с безазленим егоизмом слегла би раменима, као да је њен једини посао био, да у уживању ироводи тај весели и лаки живот, не обзирући се на тајне муке свог мужа, коме то шумно весеље, та јурњава загорчаваху радост његовог меденог месеца. Својом преФињеном, готово болесном оштрином погледа прозрео је он њену љубав према оним стенама, према оним шумама, око којих су суседи по цео дан лутали под изговором да лове. Али ои, он би ире умро од стида но што би јој признао своју љубомору. Напротив, кад би од Роке чуо лавеж иаса, или нуцањ пушака, зовнуо би је, показао јој лак облачак дима, који се распршавао у огромној висини над густом шумом и рекао јој : — Погле онамо! То мора бити овај или онај! — Ах! ускликнула би Јелена и дигла руку над очи. — Тамо горе?... Над оном провалом? И стојала је ту зането, са стегнутим несницама. Нонекад би га упитала: — Зашто и ти ниси ловац? Она је дакако имала таквих наклоности. Он би јој одговорио само боним осмејком. Један нут ће му опст рећи: — Да сам мушко, ја бих ишла у лов!. .. То мора бити лепа етвар!.... то мора бнти живот!

Једном суседи решише, да мало Изјач.у На магарцима То је за Јелену био врло важан догађај. Беше једно лепо, свеже, мирисно вече. Сваки жбун, сваки капарис, свака купина са својим цвећем, јагодама и лозом имађаше свечан изглед; зујање инсеката, иевање ш<наца, цвркут црвендаћа у гнезду, крекетање жаба у равпици, која се до плавих планина пружала — све то дираше тајанствено човечју душу Вечерњ; сунце беше иозлатило нрозоре у сеианцу, а лак поветарац доносио је звук звона. Чезаре беше измакао напред. Јелена га зовну, нод изговором, да јој поткрати стремен, а у истини да види иогнута над својим коленом онога, чији су се осећаји у том тренутку слагали с њенима, у гомнјш људи, који јездијаху као да ће на вашар и жена, које беху заџакале као чавке. — Ти си мој! пришану му она на ухо. Буди крај мене. Не остављаЈ ме саму. Пут је савијао и водио у једну шумицу, која је ишла дуж долине: гранати снлетови покривали су маховипом обраслу стазицу, која беше влажпим камењем посејана У долини је жуборио поток тако тихо, као да протиче стотину метара дубоко испод жбуња, на којс се у подне спуштаху попци с раширеним крилима и око којега немирио облетаху ласте. Где би год грање било разређено, видела би се с леве страпе стрмовига Рока, која се уздизаше под само небо и која беше местимичпо испр псидана шумовитим пресецима а местимично пр шарана с неколико жбунова, као нека гука с маљама. Човек ју је могао назирати свуда, и онде где је грање било густо, по дубокој црнини, по вечитој влази, по некој необјашњивој суморности и дивљини, које доиираху донде докле и љена хладовина. По кад и кад нролетео би нонеки кос и звижде^и ударио о гране. Беху осташ сами; чак и удари копита кавалкаде, која беше измакла нанред, губљаху се у даљини. Јелена се тада развесели и стаде се смејати. Она га нривуче себи и нришаита му на ухо: — Кад би нас сад напали лопови, би ли ме бранио? —- Он се смејао. Јелена је непрестано наваљивал , хтела је да зна да ли се довољно осећа мушко, да је одбрани. Готово се љутила, што он није Херкулес и што одмах није био г /тов, да за њу погине. Али на послегку му рече: — Колико те само волим! Како се осећам срећном. И приближивши му се брзо га иољуби. Кад су стигли на равницу, нредложи један из друштва, да се посети баронова вила. Десно и лево пружаху се бескрајне ливаде, изукрштагте угарницима и испресецане у велике квадрате за боб; овде онде виђаху се жута, непрегледна стрњишта. По обронцима брежул,ака пењаху се лозе у бескрајним редовима, које већ јесен беше разредила, све до густих маслинових шума, које се у том вечерњем часу простираху као неко сигаво море од магле. Горе високо, но голим врховима лутаху безбројна стада, као еенке облака који јуре гоњени ветром. Волови су слазиди у равницу, с