Звезда

ЈГ<. 1зррЈ 71

3 В Е

3 Д А

Стр. 563

тио своју мајку у онаквом очајању. Сад ни он нема никог на свету осем ње, те с тога но кад и кад осећа потребу, да зарије своју главу у њене груди и да не мисли ни на шта вшне. С њом је заборављао бриге за будућност и ситне нотребе у садашњости које су га гониле да код нотара новаца позајмљује. Она о свему томе није знала ништа. Мислила је да је срећан као што је и она била срећна. Долазило јој да потрчи преко поља заједно с њим, као какво дете, да се потнуно нреда својим ћудима. У вече би изипма на свеж ваздух на терасу, нреко пута од Роке, која се као какав велики шатор оцртавала на звезданом небу. Ту се чуо разговор берача код воденице и с оне стране долиие; са стазице, која је вијугала ивицом Роке, разлегао се рог, који је јављао долазак нових товара грожђа. Јелена, наслоњена лактовима на ограду, стојала је крај свог мужа и расејано слугаала те гласове радника у то иозно доба. Погледи су јој блудели нреко помраченог лмања, које у тами као да се све дал>е пружало, чак до оне далеке светиљке, шго је тренерела дубоко у долини, у великом бароновом стану. Осећала се богатом и срећном. Она би се тада, чудно тронута, припила уз мужа и усред нотмулог ћаскања целог тог света, што је од њих зависио, наслонила главу на његово раме, и захвално му се предала целим својим бићем. У његовом грозничавом сну меденог месеца грзаше га често нека ненадна зебња, неки неодређени и мучни немир. Сваки кутић те мале пољске виле имао је милих и интимних успомена, које му беху као неки прекор. Кад би у вече био сам на балкону, у време Здраве Марије, а у месташцу би се смркавало, кад би звона зазвонила и иочеле се иалити мирне светиљке једна за другом, иред очи би му искрсавала силна сећања о завичају и њему би се учинило, да му никад нре нису била тако срдачна и жива. Тада би му пале на ум речи његове мајке: „Ко зна хоћу ли те икад више видеги ?" и обујмила би 1а нека бона слатка туга. Само би се разведрио, кад осети да се Јелена иаслонила на његово раме. Ни на врх иамети му није било, да се обазире на то, што она ни о чем не мисли и што је увек весела. — Де^е је! она не зна нишга!... говорио је он сам у себи с великодупшом пажњом оних природа, које су жртва своје доброте и које сваку грешку других људи објашњавају и извињују њихном слабошћу. Једнох^а дана у попасно доба оде он у Алтавилу, да сретне своју мајку у цркви. У иолутамној средини цркве, коју чињаше веома суморном тренераво кандиоце пред олтаром и дуге љубичасте завесе на аркадама, спази бн своју старицу мајку, која је клечала и извесно молила се Богу и за њега. Сиротица је плакала и смејала се од радости, кад је видела свог сина; и ту, нред лицем Мадоне, која је такође мајка. притиснула је његову главу на своје грули. Она је у том тренутку изгледала већа него Чезаре. Сунце, које је

било на заласку, баци своје зраке на прозорска окна и осветли високи и звонки црквени свод. — Сад, рече мајка, клекии са мном, па да се заједно помолимо Богу. - - 0 Господе, спаси му душу! муцала је држећи Чезара за руку као неко мало дете. — Госиоде, подај му здравља! Господе, иодај му среће и мира с његовим милима, а понајпре с његовом женом. За тим се неколико тренутака молила усрдно у себи, с очима упртим у распеће. У том трепутку из тамног хора, иза олтара, захорише се гласови свештеника, који певаху псалме. У цркви се зачуше кораци, звоно је звонило на благослов. Један црквењак занали четири свеће на великом олгару а једаи мали дежмекасти свештеник, издигнувши се на врховима прстију, отвори табернакулу, мол.аше се један тренутак с челом наслоњеним на олтар, за тим се окрену народу, дигну сјајну куглу у вис и кроз осветљени нрозор благослови свет, на који се у тај мах спуштала ноћ. Старица је Грозничаво мкцала уснама, шапућући молитву, непрестано још држећи чврсто сина за руку, као да 1>е тиме иренеги на њега веру. Тужиа песма хориста мало по мало се утиша. — Дај да те сад видим како изгледаш, — рече му и изведе га из сумрака на црквена врата, Она сама беше ослабела и пожутела као восак. — Ја сам стара, рече, на не мари. Али ти препоручујем твоје сестре, ако ти, не дај Боже, умре стриц, и саветујем ти да увек волиш своју жену Сад припадаш њој. Даровао ти је исти онај милостиви Господ, што пас је мало час благословио. Светина разрогачи очи, кад виде Чезара уз своЈу мајку. Али она му рече: — Не обазири се ти ништа на то. Твој стриц неће ти ништа рећи, ако испрагиш своју мајку до кућних врата. Путем га је испитивала за све могуће ситнице. Питала га је, да ли већ као адвокат има клнјсната, да ли му је кућа у Напуљу добро уређена, да ли му је жена добра домаћица. Давала му је сеоске савете: — Пази добро, сине мој! сад имаш кућу на леђима. Розамарина ти не стиже за издржавање. Гледај да се не задужујеш, јер ће ти дугови прогутати кућу. Седам хиљада липа није ништа, иотроше се као пара. Само се не задужуј, јер дуг је зао друг. — Она му је улевала све оне лене поуке, које .је она у свом месту чула, и све је мислила, да не би штогод заборавила. Она није знала, да се он већ почео задуживати на рачуи имања у Розамарини. — Рада бих била да видим твоју жену, да све то њој кажем. Већ беху стигли до куће. Горе, у деверовој соби, видела се свећа. — Да су ти сестре знале да ћеш овамо доћи, изишле би на балкон да те виде. Али дођи онет у недељу, а ја, ако могнем, изићи ћу мало с њима у шетњу да те виде. Јадне девојке не смеју нред стрицем говорити о томе. Да није њега, одвела бих