Звезда

отр. 578.

ВВЕЗДА

№. 73.

и ум и осећај. Она заборави боле што јој душу иалише, муке што јој иамет мутнше, заборави Неру, Милпцу, кућу — све се то пзгуби у пској магли. Она оста сама са успомеиама које оживеше. Свака стопа земл,е подсећала је на овај или онај логаљај или догађајић, горак, сладак. алп мио и драг. Оиа је корачала не осећајући умо]>а, јер јој се вратила п снага и младост. Живот јој носта опет пуп дражи а све око ље тако леио и умиљато као некад к'а.д је брала ио том потесу цвеће ивањско и натпевала се са шевом и славујем. . Ирошла је скоро сав иотес п дошла до њива у оградама. Ту беше и њена Сенковача. Она дође До капије па је повуче срце да ирође њивом и оном честом те да је и то сети нека ашњег живота кад се с Иваном договарала и кад су комадић по комадић земље куповапи н хватали у ограду. Кад себе није била у Сенковачи и не памти. . Али на капији застаде. Око јој се укочи и застаде. И оиа стаде као окамењена. Прођоше је на једаипут и леин снови и оиа сласт и милина што је осећала. Како јадна п жалосна изгле аше каиија на Сенковачи! Сојнри попзваљизапп, бапке на капији ноломљеие, гужве нокидапе Нечија стока пландоваше око рачграђеног гумиа под сламама. Она уће у њиву. Жалост !... Млаз суза лијиу јој из очију. Њено добро изгледало јој је као иустолина Куд погледа сама развалипа Овде изваљеио ирошће, онде поломљен поплет, онамо направљена читава струга. Њена Сеик вача више није била њива него иотес. Она честица. што је покојни Иван одгајио, беше сва обрштена, оии лепи грмићи, што их је он као децу гледао, беху изгут,ени. Све, све беше пропало... Она приђе бупару. Корита полупана и испре вртана, ведро скинуто и одиесено, шибљика изломљена, ђерам се нахерио на једну страну, од сантрача једно крило одваљено, а у буиар беше набацано којекаквих чула ама Божја... Као да је некаква хла.1на ручурда дочепа за < } Це и да га трже, тако је заболи. Циком цикну и зајаука се: — Јаој, добро моје! Иа као да се неки тежак терст свали на њена п :ећа. поге јој клециуше и она се сруши иа земљу. За тренутак као да је остави свест, као неки мрак да јој засени и ум и око. Алп се брзо диже. Некаква помама уђе у њу као зао дух. Докона један оилавак од нребијене врљпке што јој бешс на дохвагу иа као бссиа поче јурнти стоку исујући као пустахија шго јој на уста дође. За трепут ока све беше из њиве истерала Онда 1ијђе нодизатн прошће И поилет. Зној је лиитио с чела п мешао се са сузама. Али то не беше мали посао. Док је једно подизала друго је падало. Међутпм и дап већ беше на нзмаку, а и п,у сиага издаде Она се скљока крај ограде на угажену траву која се тек иочела била иодизати.

Лежала је тако неко време не могавши од умора иичим маћи. Али јој мисао беше будна. Она је облетала око ње као лептир. Мислила је: „Ово је ироиаст, права пропаст!.. Сад се не чуднм што сви беже од иаше куће. И ко би спрегао с нама I ад је овако?.. Право вели комшија Марко!.. Није вајде, ја сам крива! Да сам ја пазила, до овога ие би дошло!... А и онаЈ. А што опет она? Шта му она може? Она не сме ни речи да му рекне"... Али је ту стеже нешто у нрсима. Чим јој она, снаха, дође на ум, одмах нешто ускини у њој. Мисао хоће но некад и да је брани, али цело биће њено устане иротив тога. Милица јој беше мрска и не беше никога на свету ко би јој је могао омилити. Али она са одупре самој себи први нут у животу. И да би себе боље убедила, поче говорити гласно : — Што је право-право! Криво седи а право говори! Па се подиже и седе. — Ја сам крива! Није ни он крив, јер сам га ја одвојила и од ње и од куће па и од себе! Ја сам дакле све то! И сад ја све то морам и поправити. Диже се и пође... Али та искра иравде, шт > овлада њоме један тренутак, утрну на првом кораку. Саможиви осећај опет освоји. .— А што сам опет и ја крива? Зар сам ја крива што волим своје дете? Зар би ја била добра мати да сам га пустила као лико низ воду? А могла сам: јављале ми се тодике прилике и то још какви људи. А ја опет велим: „а куд ће опо ? Зар нема оца, на да нема ни мајке?" И онда сам га чувала, и гледала, и довела, нгго оно кажу, до снаге. И онда кад сам то све учинила, онда зар за рамена па напол.е? Дође ти лепо други иа ^ жива твоју замуку а ти вири кроз плот! Ако пођеш или поумаш да се свога добра нрихватиш, онда си грешан... Баш ни тај Бог неће нраво!... Оставила је њнву и улутила се кући. Страпше су је мисли распињале. Осећала је Да чини иеиравду али је тако исто осећала да се и њој чини неправда. И све се збркало у њеној глави па се направио читав каланбур. Једно јој је само јасно било, а то је да кућа и тековина иронадају... Било се са свим уноћало кад је стигла кући. Пера је седео на дворишту пред кућом и кад му она Бога назва једва је отп< здрави. Милица је стојала крај огњишта бледа и умузгана од суза... Нера је ногледа опако унлакану и нешто је ледну. „Мора бити да је онст тукао!" — помисли. Милнца јој приђе руци. — Јесте вечсрали? — упита она. — Нисмо, мајко — Што? — Чекамо тебе. Не, а је опет погледа И дође јој л^ао. Она реЧС Пекако мекпм глаеом: — Ја нисам г.:адна него сам уморна. Ходи^ рано моја, изуј ме.