Звезда

Стр. 582

3 В Е 3 Д А

— Шта желите? — уиита Екатарина Ивановна суво, као да се жури на какав иосао. — Ја вас не видех целе недеље ја вас не слушах тако дуго. Мени се страсно прохтело да вас чујем, ја сам жел.ан вашега гласа: ирозборите. Она га узбуђиваше својом свеншном, наивним изразом очију и лица. Чак и у њену оделу он виђаше нешто дивно веома мило, што дира својом простотом и грациозном наивношћу И баш тога трена, не гледећи на ту наивноет, она му се учинила сувише паметна, сувише развијена према њеним годинама. Он је с њом могао говорити о књижевности, о уметности, о чему год жели; могао јој се јадати на живот и л>уде, и ако ја она често нута у незгодан час на мах нрснула у смех или побегла кући. Она је, скоро као и све ондашње девојке, много читала (у С. мало се у опште читало и они из библиотеке говорили су да би се библиотека могла затворити, кад у С. не би било девојака и младих Јевреја); Старцеву се то веома свидело, те ју је сваки пут узбуђено питао шта је читала последњих дана., и, очаран, слушао кад му је она казивала. — Шта сте читали ове недеље од кад се нисмо видели ? — упита он сад. — Рецнте, ироговорите, молим вас. — Чдтала сам Писемског. — Шта сте од њега читали ? — „Хиљада душа" — одговори Каћа. — Како еу смешно звали Писемског; Аљексеј ФеоФилактич! — Куда? — пренаде се Старцев, кад она скочи и нође кућк. — Мени је веома нотребно да говорим с вама, ја вам се морам исповедити... Седите са м шм бар пет минута! Преклињем вас! Она се заустави, као да би му хтела рећи штогод, на му онда журно тутну у руку некакву хартицу и иотрча кући, где онет седе за Фортегшјано „Данас у једанаест сати у вече, — нрочита Старцев — будите на гробтву код споменика покојне Демети". „Е, то је Еећ сасвим лудо, — помисли он, долазећи к себи. — Зар нам је потребно гробл>е? Зашто?" Било је Јасно: Каћа прави будалаштине. Ко ће, управо, озби.г.но помислити да закаже састанак ноћу, далеко иза града, на гробљу, кад се то може лако уредитп на улици, у варошком парку? И нриличи ли њему, доктору, паметну, солидну човеку да уздшпе, да прима којекакве заниске, да се вуче но гробљима, да прави глупости којима се данас чак и гимназистн смеју? Куда ће одвести та,ј роман? Шта ће му рећи другови кад чују? Тако миш.т.аше Старцев ходајући у клубу ,.ко столова, а ок) десет и по часова нрену се очас и упути се гробљу. Он је већ ичао пар својих коња и кочијаша Иантелејмона са сомотским прсником. Месец сијаше. Беше тихо, топло, ал I топлота јесења. У предграђу, око кланице, завијаху нси. Старцев остави кола на крају града, у једпој нобочној улици, а сам пође на гр >бље нешице. „Свакп има своје непознате особине, — мишљаше он — Каћа мије такође непозната — и ко зна ? — може бити да се не шали, доћи ће." — Он се нредаде оној слабој, пустој нади и она га о шјаше. Око по врсте он прође пољем. Гробље му је у даљини изгледало као тамна равница, као шума или велика градина.. Он виде ограду од бела камена, врата.... Према месечини на вратима се могло прочитати: „иде час

у који ће..." Он уђе у гробље и нрзо шго опази беху с обс стране бели крстови, сиоменици и тополе са својим црним сенкама, а далеко около видело се нешео црнз и бел > над чи .1 је дремозно дрмеће сиушгало сзоје г^але. Изглчдало је да је овде видније но ва ч гр )бЂа; шапасто кхелозо литће на жутом неску но атејам1 и на каменим гробовскиут цлочама истицаше се веома јасно, а латписн на сломеиицима беху вид.ђивији . Старцева је у први мах дирнуло то, што први нут у живогу види, и што, вероватна, никад више неће видети: свет, који сс ни са чим не може иоредити, свег где је тако дивна и мека месечева светлост, баш као да јој је овде колевка, где нема ни трага од жизота, всћ се у свакој тонрди, у сваком гробу осећа присуство тајне што обећ ша живот миран, нрекрасан, вечан. Из н.точа и увела цвећа, заједно са дахом јесењега лишћа, веје онроштај, туга и мир. Около мртва тишина; у дубоку миру с неба сијаху звезде, а кораци Старцева одјекиваху јасио као сувишни за овај свети нокој. И само што на цркви ноче избијати сат, те он и за себе номисли да је мртав — сарањен овде за навек — учини му се да га неко гледа, па се за тренут освести да све ово није мир, није тишина, већ нритајена чама због пролазности све а у животу, угушено очајање... Споменикје цокојне Демети у виду канеле с анђелом на врху. Некад је у С. узгред свратила нека италијанска онера; једна певачица ту умре, саране је и нодигиу јој овај сноменик. Те се незачице у граду нико већ не сећа, али кандило над улазом одбијато је месечеву светлост и као да је горело.• Никога не беше. Поноћ: ко би ту и долазио у то доба?! Али Сгарцев чекаше и баш ка) месечева светлост разиграваше се у ње.му страсг, он чекаше у дрхтавици сликајућп уображењем иол.унце, загрљаје .. Ол нозеде око по сата код сиоменика, затим нрође нобочним алејама неколнко пута с каном у руш, о^екујућл и миглећи о томе: колико је ту, у гим гробовдиа, Јарањеаз жзна п девоЈака, које су биле лепе, чаробне, ко'е су љубиле и сагоревале ноћу од страсти предајући се задовољсгву. Како се, заисса, мати нрирода врто рђаво шати са човеком, како пам је криво кад то иснитује^ш! С.:арцев миш ваше тако и тога му се трепутка прохте да викне, како он чека. како он тражи, како хоће љубави ма по коју цену. Пред њим већ не постојаху крстови и сиомениц I од мрамора, већ то за њ беху нрекрасиа тела, бзху то обли Џ1 шго се стидљиво крију у сенци од дрвећа; њега обузи.маше ватра и биваше му све теже и теже... И баш као да се навуче завеса, нред месец наидоше об.таци и сва се околина зави у таму. Старцев једва нађе врата; после је лутао но часа тражећи улицу где б ше оставио Пантелејмона с колима. — Ја сам уморан, јсдва се држи.м на ногама, — рече он Пантелејмону. II седа,јући у кола помисли: „Ах, баш не би требало да се гојим!" (СВРШИЂЕ СЕI