Звезда

вр. 75.

3 В Е

ВДА

стк 588.

НЛРОДНО БЈ1ЛГ0 НЕПОС^ЛУШНА МАРА Мајка Мару ситно плела Сигпо илела — световала: „Не ид', Маро, у то коло У тј коло Иваново, Јер је Иван варалица, Па ће тебе преварити, Твоје лице обљубити!" Мара мајку не слушала, Ве11 одлази у то коло, Па се вата до Ивана: Како Иван чизмицама Тико Мара цинелама. Ивам слуге довикује, Па на Мару намигује; Слуге Мару ухватише, Беле руке савезаше. Па је воде белом двору Белом двору Иваиову. Ал' беседи лепи Ива: „Видиш, Маро, ону крушку. Онде 1)у те обесити." Ал' беседи лена Мара; „Бог убио сваку другу, Која мајку не слушала!" Ал' беседи лепи Ива: „Видиш, Маро, оне дворе? Онде 11у те обљубити, Ти ћеш моја љуба бити." Тад' бес.еди лепа Мара: „Бог убио сваку другу, Која мајку послушала!' 1 Прибележио Вељко М. ФИУ10С0ФИЈА КРАЈЦИРОВЕ СОНАТЕ (наставак) [Тето, да се у нашем друштву заљубљивање међу девојком н младићем, коме је нодлога у телесној љубави, счатра као вшци поетски ц гљ тежњи људсках, као што сведочи целокупна умотност и иоезија у данашњем друшгву. У чладосги најлешпе време свога живота мушк -рци носвећују давреблју, траж<* и зал< бивају најлепше нрешсте љубавп v фс ) ми љубавне свезе или брака, а жене и девојке д I нрпмамљују и иривлаче мушке у свезу или брак. И зојг тога се н сјбођа људска снагл трошн не еамо На ненлодан но на штеган рмд. Отуда долази већи део безу.мне раскоши у нашем животу, отуда бесносличење мушкараца н бестидност з <очскања које се но устеЖе да Изнеее на внднк, но м >ди хотимичво развратних жена, делове гела који иЗазивају сензуалност. И ја Д| жим Д* то није леио. Нпје лв110 3 1 то, Што цнљ који се састбјл у том да се човек сједини у браку нли вјн брака с предметом љу* бави ма кано да је Иоетизиран, ииак је педостојан човека

; као што је недостојан човека и циљ, који је многим људма највећа срећа, да нрибавља себи нријатну и изобилну храну. Извод који се да учиаити одавде гај је, да треба ирестати мислити да је телесна љубав нешт) особито узвишено, а треба разумети да се циљ достојан човека — било служба човечанству, отаџбини, науци, 6јло уметн>сти (о служби Богу већ да не говорим), ма какав да је, само ако га сматрамо достојним човека, не иостиже сједињ^њем с предметом љубави у браку или ван њега, него, напротив, заљубљивање и сједињење с нредметом љубава (ма како с ј нашгили доказатл п јотивно у сгиховима и прози) никад не олакшавч да се постагне тај циљ но шта више увек отежава. То је пето. То је оно битно што сам хтео казати и што сам држао да сам казао у својој приповеци. И мени се чинило да се може размишљати о том како да се понрави зло на које су указивале ове ноставке, али да никако није могућно да се човек не сложи с њима. Чинило ми се да се није могућно не сложити с тим иоставкама чрво с тога шго су оне нотпуно у складу с ирогресом човечанства, које је непрестано ишло од распуштености ка све већој и већој чистоти, и с моралном друштвеиом свешћу, са нашом савешћу која свагда осуђује распуштеност а цени чистоту; друг)., што су те ноставке само неизбежни ичводи из еванђељскога учења к >је ми или исноведамо, или бар, ма и несвесно_, иризнајемо за подлогу нашим појмовима о моралности. Али није испало тако. Додуше нико изреком не спори да не треба нроводити развратан живот ни пре ни после брака, да не треба вештачки стајати на пут рађању, да не треба од деце правати забаву, и да не треба љубавну свезу ставити више свега осталог — речју, нико не спори да је чистота боља од распуштености. Али веле: Ако је безбрачност боља од брака, очевидно је да људи треба да чвне то што је боље. Ако људи учине то, људски ће се род прекратити, и онда не може битн идеалом људског рода — његово уништење. Но не говорећи већ о том како уништење људскога рода наје појам нов за нас, јер је за религиозне људе догмат вере, за научнике неизбежан извод из носматрања сунчева хлађења — у речима гим јесте велики, распрострањен и стари неспоразум Веле: Ако људи достигну идеал нотпуне чистоте то ће се они уншптвти, и онда то није идеал. Али они који говоре тако, намерно или ненамерно бркају две разаородне ствари — иравило, пропис и идеал. Чистота није правило или пронис, него идеал или боље рећи један од услова његових. А идеал је само тада идеал када је његово остварење могућно само у идеји, у мнсли, када се он може достићи тек у бесконачности и када је нрема том, могућностда му се човек приближи бзсконачна. Ако би ндеал не само могао бити досгигнут, но ако. бисмо ми могли нредставити себи његово остварење, он би престао бити идеал. Такав је идеал Христов — царство Божје на землЈИ, идеал који су предсказали још нророци кзко ће доћи време када ће људи, научени од Бога, прековати мачеве у нлугове, копља у српове, када ће дав лежати заједно с јагњетом, када ће ска бића бити сједињена љубаЂљу. Сав смисао човечанског живота са стоји се у кре"