Звезда

стр. 588

3 В Е 3 Д А

бр. 74

окупила да види како они умачу кашичице у сладолед; оне су ћаскале и смејале се гласно са стиснутим уснама и аФектирајући опружале мали прст у страну. Међутим Јелена је мирно разговарала с бароном, који се забавл>ао само с њом, држећи бич усправно у руци као неки кочијаш. Једући сладолед, она је посматрала радознале и седела тако природно на високом седишту као на неком пресголу. Са штитом на рамену поздравила је лаким климањем главе нрваке тог места које јој је представио Пенино и који су гологлави истрчали из касине и окупили се око кола. Једино њене нежне ноздрве шириле су се овда оида, и кад би је муж упитао да ли се добро проводи, климнула би му главом у повлад, а очи би јој се засијале. Никад му се још њен осмејак није учинио тако дражесан Кад су се у вече вратили кући, она не прозбори ни речи више, и увијаше се у свој шал. Гледала је на пространу равницу, која се испод њених ногу успављивала. на брежуљке, који беху увијени у плавичаста испарења и на којима су се у беличастим облацима гасили носледњи злаћани сунчани зраци, жељно је удисала снажне миомирисе јесени, слушала је између ћеретања својих другарица оно та^анствено зујање инсеката с вечера и црврчање попаца, што јс пределу давало нешто огромно, неизмерно. Прва реч, коју јој је њеи муж унравио, трже је нагло као из неког сна. Барон се свраћао чешће у Розамарину, да ноходи сињору Јелену, да пије розолиј под хладњаком и .тгови шљуке у долини. Мало по мало он се ослободи, а и Јелепа ; која се навикавала на про винциске манире и обичаје, постаде према њему поверљивија Она откри, да је он добар и одважан младић, па онда издашан и услужан. Он је био љубимац розамаринског друштва Мушки су му се удварали као женској а жене су га гутале очима. Само ирема Јелени још је био бојажљив, нокоравао се њеној најмањој жељи, ласкао је на све начине њеној тагатини, исказивао јој је своје обожавање у облику, какав ни најпрепреденији завођач не би умео да изабере; гледао је да је виш кад год му је могукно. сгојао је немо норед ње, с очима упр тим у скут њене хаљине, и јурио је за њом као неко псетанце. Она би р°кла: —- Добар младић! — н смешећи се слегла би раменима. Випте га није избегавала с истом равнодушногаћу ; кад и кад. идући стазицама узела би његову руку и шетала би се с њим по врту, примила га под хладњаком, где су о свачем ћаскали и најлепше цвеће за трпезу брали. Једаред јој јеон изабрао вуну за ћилим, који јој требаше за мужа. Доста пута, кад би са суседима правили какав излет на колима, опа је хтела да седи крај дон Пепииа и да управља коњима. Тада би кокетно испружила своје ножице и. с цигаретом у устима, усхићена од радости, окренула би се овда онда свом мужу и друштву и узвикнула: (Наставике се)

«Х О ЋЗ. 1КС "41 приповетка Антона Чехова. (СВРШЕТАК) III Др^гога дана у вече он пође Туркивовима да ироси Каћу. Ну то беше незгодно, јер Екатарану Ивановну чешљаше берберин у њеној соби. Она се спремала за игранку у клубу. Морало се опет луго седети и пити чаја. Иван Петровић, видећи да је госту досадно и да је једнако замишљен, извуче из шпага шаљиво писмо од уп >авиика његова имањч, који беше Немац. Овај писаше како су на имању уклоњене све ирепреке и како је све пошло као што ваља. „Они ће, нема сумње, даги и доста мираза" — мишл.аше Сгарцев слушајући расејано, Поеле несане ноћи он беше као у бунилу, баш као да је опијен нечим слатким и успављивим; душа му беше као у магли, али он ипак беше радостан — и баш у том тренутку као да му нешто говораше : „Заустави се док није доцкан! Зар је она за тебе ? Какав би то био иар? Она је размажена, унорна, снава до два сата, а ти си човек вредан, општински лекар..." „Али зашто ? — мишљаше он. — Ако је. —" „А после, ако се ожениш њоме, — продужаваше разум — њена ће те родбина натерати да оставиш службу у општини и да живиш у граду." „Али зашто ? — мишљаше даље. — У граду - - у граду. Имаћемо додатка, удесићемо се. Напослетку уђе Екатарина Ивановна у балској, деколтовавој хаљини, лепа, чисга. Старцев је задовољно носматраше и би толико узбуђен да не могаше ни речи прозборити, већ је само гледаше и осмејкиваше се. Полазећи она се стаде поздрављати, а он — немајући више зашто да се задржава — устаде, правдајући се како је већ време да иде: болесници чекају. — Нема се шта нротив тога, — рече Иван Петровић — идите, али одвезите бар узгред Каћу до клуба. На пољу нромицаше киша, беше врло тамно, те се само ио промукду кашљању Пантелејмонову могло нагађати где су коњи. Старцев и Екатарина Ивановна седоше у кола. —■ Терај! — рече Иван Петровић. — Опростлте, у здрављу. Пођоше. — Ја сам јуче био на гробљу, — поче Старцев. Како је то малодушно и немилосрдно од вас. — Били сте на гробљу ? ! — Јест, био сам и чекао сам вас скоро до два сата. Ја сам много нропатио... — Патите, кад тако разумевате шале. Екатарина Ивановна, задовољна што јој је шала тако добро испала и што је толико воли, удари у кикот, па очас крикну ноплашивши се кад кола скренуше у клуб и при том се мало накривише. Старцев је узе око струка; она се, уплашена, наже к њему и он се не уздржа, већ је пол.уби у уста и пуначак подбрадак па је још јаче привуче к себи. — Доста, — рече она сухо.