Звезда

бр. 47

3 В Е

3 Д А

стр. 589

И за тренут не беше је више у колима. Стражар код осветљеног уласка у клуб викну одвратним гласом Пантелејмону: — Што си стао, врано једна? Пролази дал,е ! Старцев нође кући али се убрзо врати. У ч>раку ? са белом марамом око врата сеђаше он у клубу са Екатарином Ивановном и говораше јој у зааосу: — 0, како мало знају они што ннкад нису љубили ! Чини ми се да још ннко није тачно оТТи&ао љубав, и тешко да је могућно описати то нежно, дирт.ива осећање што нас толико мучи; ко га је бар једном кушао, неће се нодухватити да га речима исказује. Нашто ти непотпуни ониси, нашто недовољна красноречивост? .Љубав је моја неограничена... Молим вас, иреклиљем вас, — рече наиослетку, Старцев — будите ми жена! — Дмитрије Јоничу, — рече Екатарина Ивановна са веома озбиљним изгледом, замисливши се. — Дмитрије Јоничу, ја сам вам врло захвална за част коју ми указујете, ја вас поштујем, али... Она устаде и стојећи продужи : али онростите, ја вам не могу испунити жељу. Говоримо озбиљно. Дмитрије Јоничу, ви знате да Ја, више свега на свету, волим уметност, ја лудујем за музиком, обожавам је, њој сам посветила сав свој живот. Хоћу да будем уметница, хоћу славе, уснеха, слободе, а ви хоћете да и дал>е у овоме граду, продужавам тај иуст, некористан живот који ми је постао несносан. Постати женом — о, не, онростите! Човек треба да тежи некој вишој, светло.ј сврси, а породични живот оковао би ме за навек. Дмнтрије Јоничу, (она се осмехну као да се, изговоривпш „Дмитрије Јонич", сетила имена „Аљексјеј ФеоФилактич"), Дмитрије Јоничу, ви сте добар, благородан, иаметан човек, ви стс болш од свију.. — сузе јој навреше у очима — ја свом душом осећам то исто што и ви, али... али ви разумете... Да се не би занлакала, она се окрете и изиде. Старцеву се стиша срце. Излазећи из клуба. он, пре свега, скиде вратну мараму па уздахну. Он се мало стиђаше, самољубл>е му беше увређено. Није се налао да ће бити одбијен. Не вероваше да су га све оњарије, чежње и наде довеле до овако глупа свршетка. Он жаљаше за својим осећањем, за том својом љубављу, толико жаљаше да би се гласно заплакао или би својим штитом из све снаге треснуо Пантелејмона по широким плећима. Три дана није ништа радио, није јео нити спавао али кад је дознао да је Екатарина Ивановна отишла у Москву да стуии у конзерваторијум, умирио се и почео живети као и нре. Затим, сећајући се по кад кад, како је скитао по гробљу, он би се лено протегао рекавши: — Тхи... толико брига ! IV Прошле су четири године. Старцев већ имађаше у граду велику ираксу. Свако је јутро брзо иримао болеснике у Даљижу, а затим одлазио у град да обиђе и тамошње. Сад је већ путовао на тројци с праиорцима и враћао се кући нозно у ноћ. Он се ноугојио, проширио, нерадо ишао пешице, јер је патио од сипње. Па и Пантелејмон се угојио, и, што је шири бивао, све је жалосније уздисао и тужио се на своју горку судбину: возање му се досадило !

Старцев је улазио у свакојаке куће, сретао се с мпоГим људима, али ни с ким није хтео бити сувише блиско Становници су га, својим разговорима, својим погледима на живот, па чак и својим изгледом, веома раздражавали. Он је мало по мало увидео да су ондашњи станопници, кад се с њима карташ или с њима ручаш, мирни, благи и не тако глупи људи, али треба само почети с њима разговор на прилику о нолнтици или науци, како- су они ту или тупоглави или почињу ФилосоФисати тако досадно и заједљиво, да ти ништа друго не остаје, већ само руком махнути и отићи. Кад би Старцев нокушао да говори чак и с којим либерллчијим човеком, на прилику, како човечанство, хвала богу, нанредује и како ће се временом моћи живети без пасоша и смртне казне, онда би га овај попреко, неповерљиво гледао и питао: „Значи, дакле, да ће онда сваки моћи слободно на улици заклати кога хоће?" А кад би Старцев, за ужином или при чају, говорио да треба радити да се без рада не може живети, онда је то сваки примао као укор, иочињао се љутити и дрско иренирати. Поред свега тога становници не рађаху ништа, ама баш ништа, ничим се не интересоваху, и човек се није могао домислити о чему да говори с њима. И Старцев избегаваше разговоре, јео је само и играо карата, а кад би гдегод застао породичии лразник па би га позвали да се нрихвати, он би онда еедао и јео ћутећи, гледајући у тањир Све што би они онда говорили било је обично, неистинито, глупо; њега је то раздражавало, узбуђивало, али он је ћутао. И због тога његова сурова ћутања и гледања у тањир у граду га нрозваше „надутим Пољаком", и ако не беше Пољак. Он се клонио забава као гито су иозоришне представе и концерти, али се свако вече задоволлш картао по два три сата. Он је имао још једну забаву у коју је улазио мало по мало ни сам не знајући како: то јест, он је у вече вадио из шпагова хартице добивене од нраксе, често пута хартице жуте и зелене, које су биле намирисане, или је из њих б>ио дах сичћета, тамјана, зноја. Сваки је шпаг био наиуњем са близу седамдесет рубал>а, и он би то онда однео у „Друштво за узајамно помагање", и осгавл>ао на своје име. За све чотири године после одласка Екатарине Ивановне он је отишао Туркиновима; само два пут, на позив Вере Јосифовне, која се још лечила од мигрене. Свакога је лета Екатарина Ивановна долазила родитељима у госте али јс он није видео ни једном. Али прођоше четири године. Једнога тихог, леног јутра у болницу донесоше писмо: Вера ЈосиФовна нисаше Дмитрију Јоничу да га се веома ужелела и молила га да неизоставно дође како би јој олакшао муке; узгредјенапоменуто да јој је данас дан рођења. Мало ниже донисано је: „Мајчиној молби придружујем се и ја К." Старцев се размисли и у вече оде Туркиновима. — 0, здраво, здраво, зановедајте! — срете га Иван Иетровић, осмејкујући се готово само очима. Вера ЈосиФовна. већ много старија, ироседа, стеже Старцеву руку, уздахну и рече: — Ви, докторе, не марите за мене, никако вас нема, ја сам већ стара за вас. Али, ето, дошла је млађа, можда ће она бити срећнија.