Звезда

бр. 75

3 В Е

3 Д А

стр. 595

Од тада се прекиде с излетима иа колима и са шетњама. -Телена чак одбаци бароничин позив, којим их је позивала, да проведу Св. Мартпна у хвиховој кући. Била је љута иа дон Пеппна, који јује тако сурово тргао из њених детињих уживања. Још га је примата, јер није могла друкчије, да не би пало у очи, али сваки је опажао њено промењено понашање. Барон је стојао пред њом као ђак, с обореном главом, и у скоро је нрестао да је похађа. Али инак пенрестано се вртио у њеној близини у кадивеном ловачком одиу., с пушком о рамену. Јелена га виђаше из далека између жбуња на Роки и на суседним брежуљцима; она је мирно ћеретала са својим мужем и ра шла под хладњаком, не дижући главе. Па ииак на оном осмејку у углу усана, на бори, која би се доста пута одједаннуг између обрва појавила, на збуњепом погледу огледала би се извесна расејаност, неки лак немир. Покаткад иогледала би Чезара који ,ју је увек окружавао својом иежном иажњом, својим бојаж;|.ивим, готово женским старањем, као да му је хтела рећи: — Шта те се тиче ? Кажи ми шта те се тиче? И тада би јој глас лако дрхтао. Једно вече, кад је било више свега у походи, морао ју је на тераси потражити, где је, наслоњена на ограду и увијена у шал немо посматрала Року, која се нред њом уздизала као какав огроман облак. Лака дрхтавица нрожма је, кад га осети у својој близини и управивши своје лене очи на њега рече: — Ах! једва једном! већ те читав сахат очекујем ! Она је према том љубавном и осетљивом срцу осећала неку ћудљиву и деспотску нежност. Бела као дух, у оној неодређеној светлости, стојала је склопљених усана нред њим, гледала га очима, из којих су овда онда севале муње, као да сама не зна осећај, који јој је улевао њен муж. Наједанпут дочепа његово чело обема рукама и иољуби га. Чезаре је за време њених највећих излива љубави осећао неку необјашњиву бојазан. Изгледало је као да му је један део те жене, која је толико ушла у његов живот, која је постала његово ја, остао стран и непознат. Кад би је држао чврсто у иаручју и више не би хтео да је пусти, обузимала га је нека зебња као опда кад му се оно сва нредала у оној мрачној улици. — Шта ги је? ниташе га Јелена. Кажи ми. Тада би он, тражећи шта му је, наишао па ону неодрећену зебњу, што му је мутила сву његову срећу. Говорио јој је о својој болесној мајцн, о својој кући, из које је прогнат. Јелена би намрштила чело и не би одговарала. Шетајући се кроз врт но стазицама, између свитаца, који су летели као варнице у мраку, стис.кала му је овда онда руку. — Због мене! због мене! — Али паједанпут би се тргла, а потмуо гнев обузео би је целу. Корачала би иемо, гледајући у мрак, слушајући јесен»и ветар, који је у долини Фијукао и од кога ,је врг

као море шуморио. Чезаре није могао да види ону Фину површиу борицу, гато се оцртавала између њених обрва, нити ону жудњу, којом је гутала онај свежи ваздух с уздрхталим ноздркама и набубрелим, нолуотвореним уснама, једним дахом који је више личио на уздах. А кад би је упитао, шта јој је, она му одговараше оним мрштењем чела: — Нншта; ти ме не болиш . Не знам, чини ми се да би требало да је друкчије. Понеки пут дирнула би је онамужевљева снужденост, што је читаше на његовом лицу, те би му рекла: — Зар ме не волиш? Не волиш ме онако као своју мајку?. . . . Зар ти ја нисам довољна? Иаједаппуг би одлучно наслонила главу на његово раме, миловала га дахом и звуком свога гласа; свом снагом нокушавала је да на њ утиче својим иеодољивим чарима, а нред очима јој је лебдело нешто, што је само она видела и разумевала. У то време вратили су се суседи у Алтавилу те и барон дође да се опрости. Јелена је опажала како је збуњен, како се мења у лицу, овда онда бацала је на њ ногледе, који су пресецали, а грчевит осмејак лебдео јој је на уснама. Дон Пепиноје разговарао с њеним мужем о лову, о нољским радовима и о општинским пословима. Она је седела крај прозора и љуљушкајући прекрштену ногу сунчала се на новембарском сунцу, мало је уделовала у разговору, па и то мало ограничавала је искључиво на свог мужа. Дон Пепино ју је питао, докле ће се још бавити у вили, и Јелена му је одговорпла: (НАСТАВИЋЕ СЕ)

1М1 А Д И — Аивибђ ЗШп&ћегв Грци су се остракизмом хтели одупрети оњоме природноме закону, који налаже, да све нгго је велико, јако и разумно тријумФује. У томе су успели : величина, сила и интелигентност изумреше, и данас Грчка није ништа друго до једна лешина. Са Хришћанством почиње нрави златни век малих. Бити сиромах, мали, слаб и грдобан постаје заслугом, а неерећа постаје извором усиеха. Веровањем у право ја чега Рим је био светска сила, а сада га ирождиру мали; јер је на место римскога права увео право слабнх. Заметнута борба између малих и великих нијејош нрестала, она још траје. Алн изгледа, да се иобеда осмејкује малима. Мој је нријатељ у правом смиелу био мали, јер беше кснец н грбав. Његово порекло беше мрачно као неки теснаци по великим варошима, а младост му беше тужна, јер су га врло рано дали на занат код неког молера кућа. Исирва је малао прозорске оквире, врата, натнисе на кућама, па најзад и иејсаже на зцдовима и степеницама. Једног дана он посетп музеј. Носматрајући у музеју слике наравно да је зажелео да мала по платну, да стече себи глас и тако нродре у храм Фамин. Он тада изради један крај нејсажа, и ноказа га једном старом господину, који