Звезда

стр. 596

3 В ЕЗД А

вр. 75

у истој кући становаше. И сам дилетант у малању овај милосрдни господин сажаљеваше несрећног пигмеја, па се реши да му ма чиме помогне. Куии му боје и четке, научи га учтивом ионашању, одведе га код својих нријатеља проФвсора и изради му, да ступи у школу Лених Вештина. Јамчећи тако у неку руку за спрему свога штићеника, он ништа није штедео само да му овај прибави част. Емило — тако се зваше мали — стече тако неко ирвенство међу својим великим друговима, који се сами, бвз његове помоћи могаху развијати у уметностима. А пошто их он надмашаваше, то се мислило да је то ради његове боље спреме, а не ради протекције. — Помажу га, говораху велики. — То није рђаво!... Шта ћеш! кад се тикају проФесори, то тако бива, поново говораху великл. Емило се осећаше вишим над другима, а наскоро то у ствари и постаде. Ради надгледања радова својих другова, он се шетао кроз радионице школске. Када би бивао груб према својим старијим друговима и ови му истим тоном одговарали, то их он испрва у шаливуцијаше за уши, а за тим и озбил.но. Велики се нису усуђивали, да му истим начином одговоре или не имађаху куражи дићи руку на овај земаљски дух; то бешеједна слаботиња, и ништавише! Емило убрзо постаде деспотом. Изваливши се на канабету код свога нротектора он заједљиво размишљаше о туђим сликама. Како нико није имао срца да поврати на старо место овог сиротог инсекта, то га остављаху на миру, смејући се његовим малим пакостима. Али он се тиме навикну да говори све што му на памет дође. Он тако разви своју говорљивост и сматраху га за духовитог, па, на послетку такав и постаде. Када би његонц учитељи имали да се боре са његовим досеткама, то се обично служаху овом Фразом: ДПта нас се тиче шта говори једна наказа!" Детенце распитиваше за каквога мецену, који би му платио нут за иностранство. Он до тога доста брзо дође, и једног лепог дана стугш у службу у једној ог >омној париској радионици. Он живи госнодски, слободан од сваке бриге, одева се као каква лудица, заштићава своје другове и шаље у Штоколм многе слике по новоме Француском жанру. Његови многобројни пријатељи заузимају се, да их распродаду. Увек се нађе купаца, који ће потпомоћи несрећни створ. У Иаризу се владао охоло; у каФанн и свуда најбоље је место заузимао и држао иљуваоницу нешто из навике а нешто и за то, што се свако бојао, да га у кашљању и пљувању не ирекине, јер би на се навукао брзе одговоре његовога оштрог језика. Када се на улици нађе, он би показивао своју величину тиме што би понудио своју руку каквом своме другу два пута већем — сасвим као да би хтео нридржати га. Женскиње му се емејаше, узимаху га на своја колена као какво мало дете, али на крају крајева оне му постајаху метресама. Он освајаше и на десно и на лево — не за то што он то захтеваше ради својих личнвх користи, него за то што нико није могао ништа одрећи том малом створу. Љегова нада и надутост свим тим увећаше се, и он носта уважена личност. С њиме не беше могуће поступати обично, јер, пошто је успео да свакоме седне на нос, то је важио као велики аукторитет. Незнању му не оеше граница, али

је он ипак знао да слуша и да при пролазу зграби што чује; за тим би средио оно што је од какве користи, па би се тиме служио као нодгрејаним јелом из своје сопствене кујне. Када се говорило о нечему што он није разумевао, то би се он правио као да је одавно нознат с тиме, на би доцније казивао о томе своје мишљење — наравно у елегантнијем облику — ма да га је с тешком муком прекувао. На неко време после тога сину му мисао да изучава Венецију. Његов нротектор образова тада једну велику лутрију, и наш мали добричина отпутова првом класом за лагунску варош. У Великом Каналу походи он једну велику радионицу, која се налажаше у једној старој по готском стилу саграђеној палата; узе у службу ј едног гондољера и издаваше се за великог господара. Видети малога на басамацима од палате у његовом реденготу вишем од капута, накарађеном некаквом огромном јаком, краватом од црвене свиле, у коју је забодена игла, чији је врх велики као голубије јаје, видети га са рукавицама сламне боје и летњим огртачем, који он лако преко руке баца — о! визије незаборавиме! И када звиждањем позове своју гондолу (чамац), која се као змија креће по води, и када нолуштапом, наслањајући се на предњи крај лађице, енергично одбије гондолу, при евоме скоку на степенице — човек се чуди како тако слабо тело може имати тако јаку вољу. Каткада његова воља узимаше чудновате размере. Једнога дана када је малао у лагунама огромна лађа уђе у пристаниште. Лађа носдше на предњој катарци плаву и жуту заставу. Емило закључи ио томе, да је то какав његов земљак — Посетићемо га вечерас, рече он. Тако и би ! У вече оде он са својим друговима на брод. Он је познавао иоглавито капетана, јер он има хиљадама и таквих пријатеља не узимајући у рачун жене. Капетан је првп пут долазио у Венецију, и Емило га узе под своју заштиту. Капетан иозва њега и његове другове на вечеру. Дижући се од астала, Емило осети у ссби необуздану жељу, да изненади Венецијанце шведским ватрометом. За то се ноне на кров лађе и нробуди крманоша. — Имате ли ватрометску нрипрему ?, запита он. Крманош ногледа малога, чија невероватна сигурност то зановедаше. — Донесите је. Емило позва два стражара с лађе. Наскоро римске свеће распуцаше се као пушке, ракетле ее подигоше у вис — и то ракетле за побуну, ракетле великог калибра, које привукоше на пијацу компактну масу света. Капетан дотрча. — Шта радиш то? Зар не знаш да нолиција.... Немаде времена да говори више, јер ватрометски точак, који истом Емило на цигари упали, беше са својим ватреним језицима сасвим близу њега. — Вуди ти снокојан, рече грбоња као зановедајући. И капетан не знађаше, да ли да се смеје или срди пред овим неустрашимим човечуљком, који је мирно стојао сан окружен буктињама и димом као какав дух у запаљеном дворцу каквом. — Да ли ће се ускоро свршити? запита дугобради џин.