Звезда

стр. 62^

3 В Е

3 Д А

бр. 78

— Па откуд... прегледа сче, сиђе с дресиие и завири у стражару, Знао сам ја већ да ће строго бити, па сам све уредио како требм. Хтео је већ да нође, а ја ее пожалим. А он стаде викатп: „Ту, вели, адмииистративна ревизија, а ти ми се жалиш о башти. Ту, вели, тајии саветници, а ти ми ту дпсађујеш с купусом". Ја нисам то отрпео, одговорих неку, нпје да је ( било Бог зпа шта, али се тек њему.учинило -увредљиво. Онда ти он меие пљус, ајастојим, као да тако и треба .. Они отидоше, ја се освестих, опрах лице и пођох. — А стражара? — Жена је остала. Пазиће; да их ђаво носи и с њиховом пругом! Василије устаде и нође. — С Богом, Иванићу. Не знам хоћу ли наћи н;>авде. — Зар ћенг ти пешке? — Замолићу на станици да ме пусте на теретни воз; сутра ћу бити у Москви. Суееди се опростише. В >силије оде, и дуго се није вратио. Место њега радила је жена; није спавала ни дан ни ноћ. Сасвим ослабила чекајући га. Трећег дан 1 ирође ревизија: локомотива, вагон за пртљаг и два вагона прве класе. Али Василија никако нема. Четвртог дана виде Семјон његову домаћицу; лице јој се надуло од суза, а оча поцрвенеле. — Је ли се вратио муж? упита је. Жена махну руком, ништа не рече и оде својим послом. * Научио је Семјон некада, још као малишан, даправи свирајке од врбе Нрожеже срж, пробуши рупицу где треба, на крају направи писак, и тако лепо удеси да можеш, ако ти је волЈа, играти. Нравио је он, кад је имао гремена, много свирајки и отправ .ч )ао их у варош на трг преко сво га познаш ка, кондуктерт на теретном возу. Добивао јс ио две коиејке за комад. Трећи дан после ревизије остави он код куће жену да дочека вечерњи воз што долази у шест сахати, а сам узе ножић и отиде у шуму да насече себи прутића. Дође оп до краја своје линије Тује нут оштро савијао. Он сиђе с насииа и пође преко шуме нод брдо. За но врсте пружало се велико блато, а око њега расло дивно џбуње за његЈве свирајке. Пошто је насекао читав сноп прутића, иође кући. Иде он шумом; сунце тек што није зашло; свуд мртва тишина, чује се само како итице цвркућу и како ноломњено грање пуца нод иогама. Семјон је имао још мало да иређе; скоро ће и пруга. Чини му се да нешто чује: као да гвожђе удара о гвожђе. Семјон пође брже. У то : реме ремонта на њиховој линији није било. „ПГта ли је то?" мишљаше. Изиђе из шуме — нред њим се уздиже железнички насип. Горе, на нрузи, чучи човек и нешто ради. Сејмон се стаде лагано нети к њсму: мислио је да је неко дошао да крадс завртње. Види где се чове к диже; у рукама му ћускија. Подмете ћускију нод шину да је номакне у страну. Семјону се смрче прсд очима хтеде да викне али не може. Виде он Василија, па појури горе, а Василије се ииз другу страну насшта откотрља стрмоглавце. — Ваеилије Степановићу, брате мој, врати се! Дај ћукију! Наместићемо шину, нико неће дознати. Врати се, сепаси душу од греха. Васили^е се не обрте, н несгаде га у шуми.

Скамени се Сејмон над иоквареном шином и ис.чусти своје пруће. Сад ће д >ћи воз, и то не теретни него путннчки — а ие можем га ничим зауставити, јер барјачића нема. ЈНину не можеш наместити како треба, а голим рукама не мету шгангле. Треба отрчати, одмах отрчати у стражару за ма какво срество. Госноде, помози ! Трчи Семјо ■ к својој стражарп, сав се задихао. Трчид само што не надне. Излете из шуме — до стражар; пма још сто хвати, не више. Чује где на ч>абрици засвира. Шест сахатн. Кроз два минута проћи ће воз, Госиоде, сиаси невине душе! Семјон као види пред собом како ће машниа левим точком доћи на ивицу ншне, како ће штруцнути, накренутн се, како ће ночунати и у парам-парче поломити шлипере; о-им тога ту је завојица, па насип, па висина од једаназст хвати; а у трећој класи дупке иуно народа, на мала деца! Сви они сад седе тамо, ни о чем и не мисле. Госноде, опаметн ме!... Не иде, не можеш иотрчати до стражаре и на време се вратити... Не дотрча Семјон до стражаре, обрну се натраг, па иотрча још брже. Трчаојекао махнит; ни сам не зна шта ћс још бити. Дотрча до покварене шине: нруће му лежи на гомили. Оп се наже, дохвати један ирут, пи сам не зна зашто, па потрча даље. Чини му се да већ воз долази. Чује из даљине како ништи чује како се шине одмерсно и поистиха тресу. Нема снаге да вшне трчи. Зауставио се на сто хвати од тог страншога места, и ту као да му светлост обасја памет. Скиде кану, нзвади иамучну мараму из ње, извуче нож из сара и нрекрсти се. Господе, помози! Удари себе ножем у леву руку више лакта. Крв шикну и лину врућим млазевима. Он накваси њоме своју мараму, рашири је, привеза за прут и подиже свој црвени барјачић. Стоји, маше својим барјачнћем, а воз се указа. Неће га вндети машинист, доћи ће близу, а на сто хвати не заустави онај тешки воз! А крв лије ли, лије. Семјон притиште рану уза се, хоће да је затвори, алп се крв не зауставља — јамачно се дубоко ранио. Мозак му се иомути, црнина му се намаче на очи, а иотом му све потамне; у ушима му само зуји. Нс види воза, ие чује тутња, само му јеша мисао у глави: нећу се одржа«и, иашћу, испустићу барјачић, воз ће проћи преко мене... Помози, Господе, дај ми заменика.. Смрче му се пред очима, иразно му у души и испусти барјачић. Алн не наде крвави барјачић на земљу, нечија га рука дохватн и нодиже високо иа сусрет возу који се иримицаше. Машипист га спази, затвори регулатор и нусти контранару. Воз се заустави. .•Ј: Поскакаше из вагона људи и скуппше се у гомилу. Гледају: нред њима лежи човек сав у крви, онесвешћен; другп стоји поред њега с крвавом крпом на нруту Василије пређе све бчима, на саже главу. — Вежите ме, рече, ја сам шину покварио. <ЛАВ ТО^ЛСТОЈ - ДИТЕРАРНИ ЕОКЈ БРАНДЕСА (свршегак) Геченица: уметност је себи сврха, достаје истинита, али ако се не р зуме као да гласи: говор и иисање добро је само говора н лисања ради. Само где пма великих ви-