Звезда

бр . 79

8 В Е

3 Д А

стр . 627

них руку. Дон Либорио, који је више госнодарио собом и к< га је укрућена крагна страшно мучила, брисао је рупцем чело и посматрао пиз путника, који су кроз врата пролазили. Кад је наишао Чезаре с путнпчком торбом преко рамена и с веома елегаитном Јеленом иепод руке, пружм му он пре свега руку с таквим великодуганим гестом, који је све прошасто брисао. Међутим она, Ана јурну у наручја својој кћери, која се смешила и цуменггала шешир, који је мајка својим мјиовањем искривила. Дон Либорио није дао да се младенцч настаљују у гостиончци, докле нс свију своје гнездо, већ је захтевао да иду у његов дом. У вече, кад дошао Роберто, отпочелоје поново р}ковање. Затим се свак вратио на своје место као и прс. Јелена у рукавицама, као да је у посети, хвалила је све, говорила је да јој је добро и молила је Роберта дајој п Iмогне наћи стаи, скромно гнездашце, само то мора бити лепа ку т ћа с мраморним стененицама. Розамарииа и оие три со1е у Алтавили донесоше девет хиљада лнра чиста прихода. Кадје Јелена нашла гиездашце, које је тражила, намссти један салон, једиу собу за снавање, облачионнцу за себе и књижницу за мужа. 11а вратима би прикована месннгана таблица с натписом „Адвокат Дорело^ и Чезаре је у својој новој књижници чекао на клијенте. Јелена је сад имала пунс руке нос.т шаљући посетнице својпм највиђенијим школским другарицама и најбољим познаницама, које је овде онд л , напабирчила. Све ге пријатељице примала је у позлаћеном салону, који је нун био вазпи с цвећем и стварчица што су се сијале. Није нрошло ни месец дана, а оиа је имала свој дан кад нрима, свој распоред посета, пеколико нријатељица, које су долазиле по њу с колима и бнла је прет;;лаћена на ложу у иозоришту Сан Карло, где је имала много обожавмлаца. У друштву, у које је продрла са мужем у сигавим рукавицама, чиНила је добар утисак. — Начииићеш позианстава, која би ти могла бити од користп, — одговорила му је. — Магистрати, чувенс к> леге; стећи ћеш богатих клијената, који ће те дићи. И тако остављала га у вратима или поред карташког стола, где је могао зевати, заклањајући уста шеширом пли посматрати игру. коју није разумевао, и где је могао одговарати на банална брбљања, позианика, који би пролазећи иоред њега прозборили коју реч из учтивости, кад би каква контра нгра или неки музички комад отерали оабиљније људе у прозоре и врата. Ту ти је било провинцијских дгпутираца, судија аиелационог суда, трбушастих адвоката, који су с« расхлађивали шапоклаком, дивили се колико је.света, жалили ее на врућину и правили му комплименте о грацији и елеганцији његове жене. Говорили су како је нотребно мало разонођења за људе, који нреко дан имају озбиљних послова и чудили су се, што га никад нису видели у судр. Црвенећи морао јс причати, да још нема иосла. Питач му је одговорио нз учт ш >сти, да је то тако увек, кад се човек у лочетку каријере хоће да одржи на висини, а не да као буџаклија-адвокат пада у наручја механџијама и да пеца сељаке по каванама. Напослетку бацили би један дискретан поглед на елегантну жену тога адвоката без прачсе, која се смсшкала и ионашала као каква вслика дама и. којој се све удварало као некој краљици.

Кад би Јелена, одмах по обеду, потрчала у своју облачионицу и ужегла све свеће, па се спремала да проведе вече у нозоришту, у Филармоники или у друнггву, њен муж би се растужио, јер би се сећао оног времена кадје она сва била његова, сећао бп се оних ивтимних вечери у Розамарпкп. Чинпло му се, да су му ти туђинци, који су га тек поздрављали, та музика, коју он не разумеваше, та нровођења, у којпма он пије уживао, иоткрадали нешто од његове женс — мисао, малу пажњу, један тренутак радоети и предан сти. Он је налазио неког горког уживања у томе, да утанчаним онажањем своје готово женске природе анализује све нијансе у Јелениним осећајима, који су се све више удаљавали од њега. Кад би је за тим видео у елегантним хал.инамаи налицујој прочитао да и сама осећа да је лепа, насмешио би се занесен њеном победничком таштином. Он се не усуђиваше да јој рекне^ да би он више волео да се е њом сам но мраку шега, припијени једно уз друго, као и оне ноћи, кад су први пут лутали тихим улицама руку по'д руку и дрхтећи. Само једанпут изразио јој је он бојажљиво ту жељу и Јелена га је тада погледала зачуђено. За тим је одговорила пријатно: — Како год ти хоћеш. Он није хтео. У кућама, у које је нратио Јелену, није више виђао но цело вече своју жену осем иза бедема од црних капута, између белих хаљина и махалица, које су личиле на лептире испод сјајних светиљака, у кругу ко/и се*у импровизоване контра игре претварао, крај гласовира кад би се иа овом свирало и између оио неколико изабраиих, што су се прикупл.алн око домаћинског канабета. [намгавиКе се) ^••>ДОН ж у А Н ПРИПОВКТКА 10... Лепушкаста уДовица, иотпуно задовољна собом, ногледа се у огледало и отнусти собарицу. Он ће до1ги у четири часа! А сада је тек два, а она већ готова. 0, како је нестрпељива! Бера Петровна Самова имал» је потиуно право да сс задовољно ногледа у огледалу, висока, вита стаеа плавуша са густом иепељавом косом, великим не баш сасвим црним очима, леним и танким носићем, нежним и пуиим устима, са два рсда бисерпих зуба. Била је див <а, особито сад у кући, мириа и спокојпа домаћа живота. Тако задово.вна уза Уш1еМе с1е Раггае, нопрска се и још се једном осмехну своме сјају, па пређе у намођен будоар и сиусти се на ниски диванчић тамно црвена нлиша. У будоару је било топло. Камин је пријатно загревао, нуцкајући с времена на време а цео будоар мирисао је од У1о1еМз (1е Рапне. Нера Петровна лениво и немарно се маши за неки Француски роман са сточића у жутим корпцама, али за мисливши се спусти књггу на колена п не отворивши је. А о чему то, например. она може сада да мисли V Она .. млада, лепа, богата, а поред тога удова, — шта још има да жели, опа, независна п слободна — чинила је оно нио јој је на ум дошло, на шта има још да жели?