Звезда

стр. 628

бр. 79

Размишљала је о синолњем вечеру. Оно је оставило ј на њу некакве мутне Јтиске. Оиа је тамо сусрела Вољскога и он јој је обећао а ће је данас посетити... Он јој се допада, он ће сад доћи; обоје су сло^одни, млади, лепи; е па лепо, шта јој још не достаје? ПТта јој то смета? Шта јој то мути усномене синоћњег вечера? Она се мало боље намести на диванчићу. јер јој нешто беше незгодно. Поново узе књигу али се замисли и не расклопив је. . Како је Вољски леп, како је стасит !... И како... 0, та да. . о како је она заљубл.ена у њега... Опет се брижлшво намести. . 0 баш је нссносан овај диван, све је нешто жул.и ! Јест, јуче је Вољски гласно чнтао кодВиминих своју нову, још не штампану, приповетку... 0, како је зашгаљиво и примамљиво... Али натниса још нема, како дајс назове? Вољски и сам не зна... А она, ето она, рекла: „на са свим нросто Дон-Жуан..." Она... та несносна грбавица... и још како је звонко казала!... Како ли је смела да говори !... Грбавица?... Е, то не, она није еасвим така. — Она је врло мала, као дете од осам година, и ако јој је на једној страни кичме нешто као грба, н.у опет не могу назвати грбавицом... Главу држи нраво, чак и иоиосито, при кретању лака, брза.. а како су јој дуге косе, густе и раскошне, са свим црне, чак се преливају !... Али каке су јој чарне, ггуне израза очи, па какве дуге трепавице! Обрве као насликане, нос потанак, уста велика, али кад се осмене сину јој зуби као бисер ! А ручице и ножице, иросто милина!... Ако најпосле п није грбавица... оно је криволеђа... * * * Али, како је све то било ? Вољски је читао, очи су му севале а цело је лице говорило... А она, та Ниночка, она га слушала, те још како га слушала! Сва се скупила у клунче у дубини повећег отомана, седела је непомична, устремивши погледе на Вољскога. Њено је лице било бледо. А "Вољски ? Баш као под утицајем каквог магнетизма, очевидно оеећајући на есби овај унрти поглед, он је ногледао на Ниночку сваки иут, када је иревртао стране свога рукописа. Он је погледао чудновато, готово питајући, и свагда нестрпљиво и стално... Чинило се, као да му је сметало ово упорно ћутање усред делимичних и кратких усклика, који су се отимали од усхпћених слушалаца... Она, ова грбавица, ненрестано непокретна, очи н,ене непрестано су биле устремљене на Нољскога, озбиљно, пажљиво... И како он, све више и више нод утицајем ових неодол.ивих иогледа, хитно доврши читање, како је звонио његов глас, како је раздражено заклонио руконис и како је погледао на Ниночку!... Окружавали су га са свих страна, ночели су га поздрављати, хвалити. Ниночка се ни с места није макла, није ни уста отворила. Почели су питатн како ће назвати приповетку. Вол.ски одговори да не зна, како. ће је назвати. очели су му нредлагати небр >јено разннх назива... И гле, ту одјекну јасан, звонак глас са удубљена диванчића: „да, са свим просто: Дон-Жуан..." Просто, реците, : М9ЛИМ ?ас, иијс ди то стари, изанђао назцв !,., I

Вољски се хитро окрете; Ниничка већ устала са диванчића, и, као да ништа није ни било л иоправља наборе своје тоалете. Још како је дивнс одговарао њен ружичаст струк бледо-смеђем лицуи црној густој коси!... Дигли су се протести, сваки је желео да остане негов на-чш; а Ниночка се еамо смејала и понављала: — Дон-Жуан, прави Дон-Жуан! Ето, потпуно допжуански карактер. Она, Вера Петровна, није отрпела него јој је рекла, једовито рекла, да се н.ој, Ниночки, као девојци, не пристоји да говори о таквим стварима. Ниночка се нато само осорно насмејала. — Па каква сам ја девојка! Да није овихкоса ја бих на момчнћа личила. Да ја и нисам т^еппе (наивна), Веро Петровна, већ ми је прогпло двадесет и пет, и, како се нећу удавати, нашто ми је да се заодевам маском девојачке екромности? Ето ја нећу нигда имати мужа или господара, коме се, можда, неће допадати, што сам читала романе. у осталом, ако сам рекла своје мишл .ење о назнву приповетке, то је просто за то, што су сви рекли својс, — на — дошло је и мени на ум. а,. иајиоеле, ја за топ81ееш'-а Вољског ништа не вредим, моје мишљење ствар неће рсшити, ја нисам ни мислила да он тако назове ирииоветку. А ви, Веро Петровна, какав ба ви назив нредло жили ? Ето, ваше мишљење треба да има вредности ! ви сте ленотица ! Како је дрска!... Овде Вера Петровна сасвим раздражена, окрену се па диванчићу за спаваље и Француски роман скотрља се с њеиог колена на под. Она се ирисећала како је у овом тренутку пришао к њима Вољски и нружио Нипочки свој рукоиис... Она га узе и. прочита на пла вој хартији: „Дон-Жуан"... Слова се ј нн не беху оеушила; у Вољсковим рукама још је било перо, што га је узео од домаћина са стола за писање. Ниночка је тихр прочитала напис не баш тако тихим гласом, вратила рукопис, кротко погледа Вољског, закикота се и с подсмехом се иоклони. — Мега, врло ласкаво, и ја ћу то ценити како треба... Сад сам ва;кна личност, ко ми сме пристуиити... Затим је побегла у сноредну собу; Вољскн досадно баци рукопис па сто и седе До Вере ГГетровне, али не за дуго. Почели су служити чајем и у општем покрету свију Вера Пстровна изгубила га из вида. Она пређе у салу, но у гомили још оних истих гостију не нађе њега. Ишла јс даље, и, одмах у првој, укусној и намештајем претрпаиој соби за госте, чула је звонак глас Пиночкин. У дубини собс стојали су шарени јапанскн заклони, саксије са цвећем, и глас Ниночкин чуо се отуда. Тамо је, за заклонима, диванчић а око њега ниске столичице... 0, како је тамо спретно и угодво!... Али шта је то? Глас Вољскога... Всра Петровна нажљиво се осврте, лагано диже мекану завесу и сакри сс иза ње. Сад је говорила Ниночка — и шта је она смела да говори њему. — Да, молим вас, топзЈеш' Вољски, ето, то врло често бива. Читаш ма што, п мислиш: аутор је иажљив човек, нишга му из ока не измакне, све што се тиче човека, покрета човечје душе, ништа не ћревиди, све опази, све помене, и многе просте стварл иогоди. Случајно иознаш се с тим писцем и видиш човека, који ни најмање непоклања пажње људима, нгго га окружују, они га не занимају, и С >но што јс иред н.им, што му је под цосом, ои це види.